Брат је проводио слатке ноћи са Мионом у новој кући, у којој сем мене, малишана, нико није боравио.
Не знам шта се дешавало између невесте и њега,али после извесног времена брат поче да се искрада од уснуле младе и одлази у шталу, свом љубимцу.Обично је тамо остајао по читаве ноћи, а када би на небу запливао млад месец, опет је јездио далеким и тврдим путевима.
-Није од овог света.Чини му се да под капом небеском постоји неки другачији и бољи вилајет од овог , а не зна да су сви они исти.Упамти, куд год путовао, никуд нећеш стићи, а зло ће те, као на сваком путу, са свих страна вребати- говораше дед.
Млада жена, којој се из ноћи у ноћ распаљивала љубавна жудња, будила се пред
зору и поред себе налазила празан, улегнути лежај, већ охладнео. Ујутру је, што
је најпре приметио дед, устајала неиспавана, тужна, без песме и веселог гласа, како
су иначе, умеле као ластавице да цвркућу и певају жене, којима је ноћ била пуна
љубави.
-Господе, спаси оне који зарад варљиве и пролазне лепоте страдају !- шапташе дед.
Снајка се на мужа пожали свекрви а ова деду. Мајка је, по савету деда, отишла у планину некој врачари,за траву која даје мушку снагу. Снајка се ,по наговору свекрве, мазала миробиљем,расчешљавала косе, легала у кошуљи опраној у ружиној води, прибијајући се као гуја уз најлепшег момка из свих девет села.
Узалуд! Ни трава, ни мирисне косе, ни тврде гуди и меке руке моје снајке не променише мог брата.
-Ноћ, месечина и коњ су за правог човека.Живи онако како ти срце и дамар бију. Не дај да те живог сахране. – рече ми брат.
Дед је волео да каже како је од свих ствари на свету, најтеже живети. На мало и нејако људско биће свака ала кидише. Захваљујући срећи и присебности , он је толике године, у злом и поганом времену, успео да сачува главу на раменима и кожу на леђима.
А брат је волео да каже да је човеков боравак на свету тамновање. Само кукавице и слабићи прихватају такав живот. А њих је, за жаљење, тма и тмушта.Ретки су они којима припада сва слава. Они, излажући се великим опасностима, траже сваком срцу драги, тамни вилајет живота...
-Господе, спаси оне који зарад варљиве и пролазне лепоте страдају !- шапташе дед.
Снајка се на мужа пожали свекрви а ова деду. Мајка је, по савету деда, отишла у планину некој врачари,за траву која даје мушку снагу. Снајка се ,по наговору свекрве, мазала миробиљем,расчешљавала косе, легала у кошуљи опраној у ружиној води, прибијајући се као гуја уз најлепшег момка из свих девет села.
Узалуд! Ни трава, ни мирисне косе, ни тврде гуди и меке руке моје снајке не променише мог брата.
-Ноћ, месечина и коњ су за правог човека.Живи онако како ти срце и дамар бију. Не дај да те живог сахране. – рече ми брат.
Дед је волео да каже како је од свих ствари на свету, најтеже живети. На мало и нејако људско биће свака ала кидише. Захваљујући срећи и присебности , он је толике године, у злом и поганом времену, успео да сачува главу на раменима и кожу на леђима.
А брат је волео да каже да је човеков боравак на свету тамновање. Само кукавице и слабићи прихватају такав живот. А њих је, за жаљење, тма и тмушта.Ретки су они којима припада сва слава. Они, излажући се великим опасностима, траже сваком срцу драги, тамни вилајет живота...
Нема коментара:
Постави коментар