На колосеку локомотива сива јауче.
Тамо где почиње чаробна шума неспокоја, захуктали воз је прошао кроз Богутовачко брдо и из тунела улетео у уску клисуру Ибра – право у историју!
На грешну земљу налегну дремљива ноћ. Дивљина се не стишава и њени цртежи прожимају се у ноћној јези. У ваздуху се таложе чистота и тежак зрак истовремено. Све што смо некада изгубили сада нам је постало неразумљиво и ништавно. На помолу је ноћ без сна. Бекство. У исти мах!
Како претрпети мрачну ноћ која настаје? И мрачна небеса? Хоће ли поново велика звезда, као оно пре шест векова, пројурити небом с крвавим репом, предсказујући ратове и смрти владара? Можда ће поново неки мач судбине да пожање наше животе?
Од те помисли суманутима се враћао разум. Из побеснелих, кроз све отворе тела, бежали су врагови и претваравши се у прасад, скакали у ову немирну реку, којој ноћас нестају обале. Бубњеви са Карпата, још једном, крикнуше. Мирис црног глога у овој ноћи растерује вукодлаке и убија вампире. Липе цвату док се ми гушимо у нагомиланим вековима.
Долина векова.
Јесмо ли ми постали неразумна бића на овој пустој обали? Ми који смо остали? Сада на слепом колосеку и некаквим међустаницама, беремо високе коприве и по разбацаном камењу ове Клисуре растерујемо змије отровнице. И чекамо да лета господњег 2014. мир божји се спусти на земљу српску!
Време овде стоји. Само брег и град на њему трају, као авет дозивајући нестало стадо. И гласник на коњу пројахује. Жури да пренесе наредбу мртвог господара мртвог народа мртвој војци.
Све вести су касне!
Воз касни али се свом силином стрмоглављује у ништавило, гушећи човекову побуну против владавине времена. Датуми и места одавде па до Звечана само су каталог олтара и божјих молитви за човекову бесмисленост.
И како онда стићи у Земљу мира где је, до краја Васељене, Христова крв пиће а тело његово хлеб?
Тамо где почиње чаробна шума неспокоја, захуктали воз је прошао кроз Богутовачко брдо и из тунела улетео у уску клисуру Ибра – право у историју!
На грешну земљу налегну дремљива ноћ. Дивљина се не стишава и њени цртежи прожимају се у ноћној јези. У ваздуху се таложе чистота и тежак зрак истовремено. Све што смо некада изгубили сада нам је постало неразумљиво и ништавно. На помолу је ноћ без сна. Бекство. У исти мах!
Како претрпети мрачну ноћ која настаје? И мрачна небеса? Хоће ли поново велика звезда, као оно пре шест векова, пројурити небом с крвавим репом, предсказујући ратове и смрти владара? Можда ће поново неки мач судбине да пожање наше животе?
Од те помисли суманутима се враћао разум. Из побеснелих, кроз све отворе тела, бежали су врагови и претваравши се у прасад, скакали у ову немирну реку, којој ноћас нестају обале. Бубњеви са Карпата, још једном, крикнуше. Мирис црног глога у овој ноћи растерује вукодлаке и убија вампире. Липе цвату док се ми гушимо у нагомиланим вековима.
Долина векова.
Јесмо ли ми постали неразумна бића на овој пустој обали? Ми који смо остали? Сада на слепом колосеку и некаквим међустаницама, беремо високе коприве и по разбацаном камењу ове Клисуре растерујемо змије отровнице. И чекамо да лета господњег 2014. мир божји се спусти на земљу српску!
Време овде стоји. Само брег и град на њему трају, као авет дозивајући нестало стадо. И гласник на коњу пројахује. Жури да пренесе наредбу мртвог господара мртвог народа мртвој војци.
Све вести су касне!
Воз касни али се свом силином стрмоглављује у ништавило, гушећи човекову побуну против владавине времена. Датуми и места одавде па до Звечана само су каталог олтара и божјих молитви за човекову бесмисленост.
И како онда стићи у Земљу мира где је, до краја Васељене, Христова крв пиће а тело његово хлеб?
Нема коментара:
Постави коментар