Миона сиђе са коња, осветли бачију и поремети мир.Тор се узбуни,Звоно заклепета. И Данило подиже главу. Испод озеблих леђа запуца папрат. Убрзо Миона, у белој кошуљи, извири на врата, погледа по тору и залупи. Чобанче Данило навуче кожух на главу,спусти се на танак слој папрати,очекујући прве петлове. Тор се опет умири.Чује се само реско преживање оваца.
Месец зајаши на Голију и убрзо заспа а исток најави нови дан.
Миона се поново појави у тору. Погледа уоколо, скиде кошуљу и поче да лупа о плот. Затим поче да чучи испод оваца.Млеко заструга у ведрици. На тору зашкрипа климава вратница. Овце јурнуше у влажно и сеновито јутро.Блејањем поздравише пса шарпланинца.Миона се усправи, окрену према чобанчету Данилу и проговори врло тихо:
Дабогда их вуци изели...
Просу млеко у чабар и уђе у бачију. За огњиштем угледа старца, свог оца.. Пљује у брус и оштри нож. Не пита га зашто је поранио из села, већ настави да тумара по колиби. Старац отрља нож о кожух и зачас се нађе међу овцама. Коракну и зграби јагње. Затим клече и јагње закопрца.
Звоно заклепета и тор се испразни.
Чобанче отвори вратницу. Колона крену на пашу.Данило на зачеље. Како га је овамо довела Миона, није се успаничио. Босе ноге отресају јутарњу росу. Он је одрастао у недрима планине. Босоног је прегазио све врлети. Ноћима је сањао свако заклано јагње, крв и нож.
О плоту је висила јагњећа кожа, немоћно се клатећи на ветру.
Овце се скупише у пландиште. Колана уплашено застаде. Јато врана пред тором клања.
Земља се угиба под теретом. Планина се опоганила овог пролећа. Торови и чељад страхују од брадатих вукова.
Чобанче чека свитање и Ђурђевдан, а Миона тор кити копривама.
Јутро се проломи. Горостас јекну. Бачија прими незване госте. Чобанче устукну..
Они оградише ватру. Ђурђев дан се окупа ракијом. Сир из чабрице угледа светло дана а затим неста у брадама. Клатећи се један устаде. Извади нож , пијан посрну према огњишту и проговори:
Ја сам Јаруга-Шумски вук. Празник без меса а тор је пун...
Свом силином повуче Миону и баци је у ћошак колибе. Затим клекну и поче да отрже одећу са ње..Немоћ закопрца на Миониним устима...
Чобанче зграби стару мотику. И она пуче ушимице. Шумски вук се
стровали.Закркља као као јагње. Крв се помеша,чиста и погана. Мотика паде коприви у загрљај.
А чобанче остаде крај врата.
Мирише смрт и вране крв кљују.
Колиба се испразни а Шумски вук се придиже.
Крв дечака Данила заплака ножем.
Планина се у црно зави...
Нема коментара:
Постави коментар