МИОНА - Ждребица

Једне ноћи с ужасом приметих Миону како излази кроз прозор.

Стреса главом, нешто шапуће и у трен ока постаје расна, крупна кобила, црне пасмине. Она откаса до штале,пропе се на задње ноге и зањиска силовито, зовом љубави и чежње. Мало затим изађе брат. Он обиђе кобилу, опипа је по сапима, загледа у зубе. Као добар познавалац коња,по свој прилици, није био много одушевљен њеним обаљеним сапима, коритастим леђима и меким копитама.

Кобила заскочи на њега и обгрли га предњим ногама, силовито фрктећи и њиштећи.Брат се оте из њеног загрљаја, вабну рундова и напујда га на ждребицу. Рундов се залете и уједе кобилу. Ова одгалопира у поље, непрестано се ритајући повређеном ногом.

Борио сам се са сном да видим када ће се кобила вратити из поља. Пред зору сам заспао ,с главом на прозорском раму. Пробудио сам се у кревету.Снајка је отварала прозоре, склањајући завесе пред првим зрацима сунца.Опазих на снајкиној десној нози пасје уједе. Она примети да гледам у том правцу и брже-боље прекри чарапом трагове псећих зуба.

Брат би сигурно убио луду кобилу, која је сваке ноћи вриштала испред штале и заскакивала на њега, као на пастува. Или би јој некако другачије доскочио, да није једном приликом из штале искочио белац и опасао је на његове очи, мамећи је у поља, где су међу боровима и у високој трави водили љубав. Брат то свом љубимцу није могао да одбије, чак му је било мило.

Изјутра снајка поче да пева, као све жене којима је ноћ била пуна љубави. Њен глас је повремено прелазио у њискање разигране ждребице....

МИОНА - Није од овог света

Брат је проводио слатке ноћи са Мионом у новој кући, у којој сем мене, малишана, нико није боравио.

Не знам шта се дешавало између невесте и њега,али после извесног времена брат поче да се искрада од уснуле младе и одлази у шталу, свом љубимцу.Обично је тамо остајао по читаве ноћи, а када би на небу запливао млад месец, опет је јездио далеким и тврдим путевима.

-Није од овог света.Чини му се да под капом небеском постоји неки другачији и бољи вилајет од овог , а не зна да су сви они исти.Упамти, куд год путовао, никуд нећеш стићи, а зло ће те, као на сваком путу, са свих страна вребати- говораше дед.

Млада жена, којој се из ноћи у ноћ распаљивала љубавна жудња, будила се пред зору и поред себе налазила празан, улегнути лежај, већ охладнео. Ујутру је, што је најпре приметио дед, устајала неиспавана, тужна, без песме и веселог гласа, како су иначе, умеле као ластавице да цвркућу и певају жене, којима је ноћ била пуна љубави.

-Господе, спаси оне који зарад варљиве и пролазне лепоте страдају !- шапташе дед.

Снајка се на мужа пожали свекрви а ова деду. Мајка је, по савету деда, отишла у планину некој врачари,за траву која даје мушку снагу. Снајка се ,по наговору свекрве, мазала миробиљем,расчешљавала косе, легала у кошуљи опраној у ружиној води, прибијајући се као гуја уз најлепшег момка из свих девет села.

Узалуд! Ни трава, ни мирисне косе, ни тврде гуди и меке руке моје снајке не променише мог брата.

-Ноћ, месечина и коњ су за правог човека.Живи онако како ти срце и дамар бију. Не дај да те живог сахране. – рече ми брат.

Дед је волео да каже како је од свих ствари на свету, најтеже живети. На мало и нејако људско биће свака ала кидише. Захваљујући срећи и присебности , он је толике године, у злом и поганом времену, успео да сачува главу на раменима и кожу на леђима.

А брат је волео да каже да је човеков боравак на свету тамновање. Само кукавице и слабићи прихватају такав живот. А њих је, за жаљење, тма и тмушта.Ретки су они којима припада сва слава. Они, излажући се великим опасностима, траже сваком срцу драги, тамни вилајет живота...

МИОНА - Најлепша у свих девет села

  
Брат је волео само коње...

Сваке ноћи је изјахивао и враћао се у зору. Где је и куда јездио, ником није причао. Како је често поткивао коња,могли смо да наслутимо да језди надалеко, по тврдим и непознатим путевима.
У мом сну по целу ноћ се обрушавао топот белца као танак слап воде по оштром камењу.

-Није од овог света.Можда ће женидба помоћи !- каза дед...

Тих дана изђикала је песма која је говорила о младом јахачу и његовом коњу, те о девојачком немиру и чежњи коју изазива топот белца у топлим месечевим ноћима.

На сва наваљивања укућана да му је време да се жени, брат се нећкао.Говорио је да му жена још не треба, млад је, зими му леђа у кревету не зебу.Али, чељад беху упорна, а нарочито мајка. Она га гану речима да је хранила сина да јој у старе дане нађе замену за тешке послове, ко ће јој краве помусти, кошуљу опрати, двориште помести, ватру запалити.

На крају, брат пристаде. Девојци коју је напречац изабрао, није се имало шта замерити: здрава,вредна, послушна...није било лепше у свих девет села...звала се Миона

На сам дан свадбе, која је по броју и виђености сватова надмашила све раније у свих девет села, деси се мала незгода која се срећно заврши. По повратку из невестине куће, брат је, ставивши своју изабраницу иза леђа, јахао одмах поред барјактара. На самом улазу у село, белац се њиштећи пропе и избаци девојку из седла.Она паде наглавачке, на сву срећу, у камару плеве.Сви цикнуше. 

Барјактар подиже камџију на белца, али је нагло спусти. Колико због оштрог, леденог погледа мог брата-као да га је иглом у срце такнуо а не на коња му замахнуо-толико што снаши, сем што је косу плевом начичкала, ништа није било.

Прангије, пуцњеви и песма заташкаше помисао на догађај који се могао завршити несрећом....

МИОНА /2/- Белац

Брат је, изнад свега на свету, волео коње. 

Још у детињству један чудан, готово невероватан догађај, у који је мало ко проникнуо, указао је да је његова судбина везана за коње. Оно што се по братову главу могло завршити несрећом окренуло се у срећу. 

- Рођен је под коњском звездом - знао је за брата да каже дед. 

Ево шта се догодило: 

Брат је мирно јахао на ждребету, које је водио отац. Изненада, ждребе се преплашило, истргло улар из очевих руку и надало у луди трк по Рудњанској висоравни. 

Отац сматра да се ждребе поплашило од змије. Дед, који има година колико гранати орах пред нашом кућом, вели да ту змије није било. 

Било како било, тек је ждребе за трен ока нестало у високој трави, међу јаругама, иза ограда и дрвећа. По јатима птица, која су се, преплашено, у прхору, дизала у небо, могао се наслутити трк сулудог ждребета. 

Отац је прежалио мог брата. Замишљао је најгоре- свог сина натакнутог на грану или колац, располућене главе, пребијене кичме, сломљеног врата. 

Није могао да се начуди кад је видео како из траве искасава ждребе, послушно као јагње, носећи мог брата, ведрог и насмејаног, као ратника који се живо и срећно вратио с неког дугог и крвавог војевања. 

- Био је сличан сунцу на истоку - вели отац.

 Даљи братов живот био је везан за коње. Већина укућана, занета свакидашњим бригама, то није примећивала, а ако и јесте, није узимала за озбиљно, као забрињавајућу  чињеницу. 

Брат је растао уз коње, боље рећи с коњима. Чешагијао их, зобио, појио, пројахивао, чистио им лежај и простирао сламу. У томе ништа није било необично. И раније је те послове обављао неко од укућана, додуше не с толико љубави, бриге и умешности. 

- Научио сам коњски говор - рече ми шапатом брат. - Кад стасаш до седла, и тебе ћу научити - додаде. 

Да није шале с мојим братом, показа се убрзо. Још му се ни наушнице нису биле добро нагариле, нити је истасао коњу до главе, а он победи у традиционалној трци поред реке, у којој су учествовали јахачи и грла из девет села. Био је неоспорно први: другог је, с коњем вас у голој води, оставио на двадесет касова иза себе. 

Један такмичар, не могавши да поднесе пораз, извуче кубуру и сасу је међу очи свом вранцу. Све је то ишло наруку младом победнику да се око њега сплету венци хвалисавих прича. 

Брат доби награду: убојиту пушку, сребром оковану. Он победнички пројаха кроз народ, с леденим смешком на уснама...

МИОНА - Река Ибар

МИОНА /1/ - Мирис векова

На колосеку локомотива сива јауче. 
Тамо где почиње чаробна шума неспокоја, захуктали воз је прошао кроз Богутовачко брдо и из тунела улетео у уску клисуру Ибра – право у историју!

На грешну земљу налегну дремљива ноћ. Дивљина се не стишава и њени цртежи прожимају се у ноћној јези. У ваздуху се таложе чистота и тежак зрак истовремено. Све што смо некада изгубили сада нам је постало неразумљиво и ништавно. На помолу је ноћ без сна. Бекство. У исти мах! 

Како претрпети мрачну ноћ која настаје? И мрачна небеса? Хоће ли поново велика звезда, као оно пре шест векова, пројурити небом с крвавим репом, предсказујући ратове и смрти владара? Можда ће поново неки мач судбине да пожање наше животе? 

Од те помисли суманутима се враћао разум. Из побеснелих, кроз све отворе тела, бежали су врагови и претваравши се у прасад, скакали у ову немирну реку, којој ноћас нестају обале. Бубњеви са Карпата, још једном, крикнуше. Мирис црног глога у овој ноћи растерује вукодлаке и убија вампире. Липе цвату док се ми гушимо у нагомиланим вековима. 

Долина векова.

Јесмо ли ми постали неразумна бића на овој пустој обали? Ми који смо остали? Сада на слепом колосеку и некаквим међустаницама, беремо високе коприве и по разбацаном камењу ове Клисуре растерујемо змије отровнице. И чекамо да лета господњег 2014. мир божји се спусти на земљу српску!

Време овде стоји. Само брег и град на њему трају, као авет дозивајући нестало стадо. И гласник на коњу пројахује. Жури да пренесе наредбу мртвог господара мртвог народа мртвој војци.

Све вести су касне!

Воз касни али се свом силином стрмоглављује у ништавило, гушећи човекову побуну против владавине времена. Датуми и места одавде па до Звечана  само су каталог олтара и божјих молитви за човекову бесмисленост.

И како онда стићи у Земљу мира где је, до краја Васељене, Христова крв пиће а тело његово хлеб?