Бадње вече са Урсулом

       Hellas expres  клизи кроз ноћ. Поред нас промичу Прешево, Бујановац, Ристовац...Граница према Косову се не види , али се осећа. Ту је негде... Негде са косовских поља долази и она...

       Урсула је Немица четрдесетих година. Седи до врата купеа у белом балон мантилу. Испод мантила се наслућује обиље страсти. Али, и склад  облина. Кратка коса, лице за памћење. Крупне очи боје зрелог лешника. Правилне усне су опет прича за себе. Милујем је погледом.. Покушавам својом руком дотаћи њену.         

       “Немојте овде!”- рече, па настави на нашем чистом матерњем језику. Враголасто се окреће од мене, говорећи о неком слепом крају мојих жеља недоживљених. И греху мог живота... Ужас! Сестра Урсула са психијатарске клинике у Диселдорфу, жена у белом балон  мантилу, која још и говори српски језик! Довољно сам се кајао за грехе свог живота, да би ме неко морао још и подсећати на то. Зато смо  сав разговор  пребацили на Бадње вече, јер заиста је био шести јануар. А у мени су већ радили хормони при самој помисли на сутрашњи Божић.

       Урсула о јелима није знала много, али о бакалару је знала све,.чак и његов латински назив Gadus morrhua. Сама га није знала спремати. Није никад ни покушала, али је све финесе око начина припремања знала у танчине и о томе волела да прича. Почев од тога да се бакалар обавезно туче дрвеним маљем, па до бенедиктинског начина спремања, који је оскудан али најслађи. Ја сам ћутао, само понекад бих добацио нешто из општег познавања спремања рибе. Она је то прихватала, али с висине, надмено вређајући моје скромно знање:

       „Са Србима се не расправља о бакалару. Да је у питању шаран или штука, па да Вас слушам, мада ми се на речну рибу повраћа. Пастрмка је као слама, једном сам је пробала. Штука је од блата, чисти муљ. А кечига смрди.“

       Када сам се супроставио, она није поштедела ни мене, ни српску нацију. Псовала је нашу јужњачку кухињу као  примитивну и без маште. Говорила је да смо ми народ који не зна да ужива у јелу, већ да једемо да би се наждрали. Док они северњаци и цивилизовани народи, једу из задовољства. Њих јело чини сретним, а нас тупавим. Претвoрила се у праву шовинисткињу...Ужас! Сестра Урсула са психијатарске клинике у Диселдорфу, жена у белом балон мантилу, која још и говори српски језик!

       „Вечерас  треба да поступaте  као ја  када је било  Бадње вече у    децембру. Јер, то је исто вече, само што се ми придржавамо једног календара, а ви другог. Ми нисмо католици и православци, већ грегоријанци и јулијанци!“

       „И како то да поступaм ?“-упитах.

       „Лепо! Да све оставите! И пријатеље, и посао, и жене. Јер, то је вече сваког хришћанина. То нас зближује, упркос свих наших неспоразума. Разумете? Између Вас и мене постоје само вербални дуели, а у ствари, ми смо једно. Једно у Христу. Сједињени кроз залогаје. Свеједно да ли једемо бакалар или неку другу рибу. Ми се свађамо, да би се волели у Христу. То је већа љубав од ове, коју Ви нудите.“

       Ова Немица је била баш охола, али је  у мени је покренула нешто, што нисам био у стању да одгонетнем. Били смо сами у купеу. Немојте мислити да нисам наговарао Урсулу и да нисам наваљивао.

       “Да одемо до Кола за спавање?”-предлагао сам.

       “Зашто бисмо плаћали доплату за спавање  када се на Бадње вече бди и чека порођај Марије, мајке Божје. А иначе  смо већ платили карте и возимо се. Уосталом, Ви мене први пут видите !

       Погледао сам је искоса, осмехнуо се загонетно и рекао:

       “То ти мислиш да те видим први пут, Оно што ја знам, за тебе је недоступно, жено. Тебе познаје моја визија.”

       “Да Ви не мислите  како се вратила Ваша мртва жена?”-дочекала  ме је Урсула ђаволски поганим језиком.

       “Од њеног одласка нисам био ни са једном женом.Ти си прва коју сам пожелео.”

       “Жао ми је што не могу да узвратим истом жељом”-рекла је  цинично.

       “Можда си ти отеловљење  идеје о повратку мртвих.”- рекох учтиво и                     учено, као некакав књижевник.

        “Можда. Можда сте у праву.”

        “Јер, један писац каже да ће се ипак, након свега, вратити онај који није намеравао да се врати.”

„Да одемо до вагон-ресторана ? -рекла је Урсула и нагло устала...Ужас! Сестра Урсула са психијатарске клинике у Диселдорфу, жена у белом балон мантилу, која још и говори српски језик! Сконтао сам, чини се,  у последњи час да у ноћним возовима нема вагон-ресторана !

. Поноћ је већ прошла. Hellas expres стоји у Владичином Хану.Урсула је из своје торбе извадила неколико зелених јабука и  седам деци Жилавке. Када смо завршили са јелом и пићем, обоје смо ућутали, а онда угасили светло. Дуго нисам могао да заспим. Њено присуство ме је узбуђивало.

“Излудећу, Урсула!”- хтео сам да викнем, али уљудност и обзир бејаху моје кочнице. Очекивао сам некакву њену иницијативу. А Урсула је била мртва-хладна или се, ђубре једно, уздржавала. У сваком случају њено присуство чинило ме срећним, без обзира на све, а путовање с њом било је угодно и пријатно. Чуо сам је како дише и спава као божићно јагње.

Ујутру ме је пробудила  тако што је бацила јабуку на моје груди.То је по старом божићном обичају био знак љубави, али и пријатељства. Када сам јој то рекао, весело је узвратила:

“Па ја Вас волим, јер ми смо сједињени кроз јабуке и вино. То сам Вам хтела рећи. А сада, збогом!  И сретни божићни празници. Не заборавите да пост није само у јелу, већ и  сексу. Према томе, уздржите се..!”

Hellas expres је улазио у Београд. Растали смо се на железничкој станици. Божићно јутро нисам имао с ким да поделим. И ја сам, као онај метохијски поп, мрзео властиту самоћу  и питао се, да ли то у мени љубав умире  ?