Тог пролећа поред камене куће под Магличем појавио се и братов
белац
Коњ је задуо од снаге,бесно је глодао ђем,фрктао на нос а неки режећи врисак отимао се из његових уста Окретао се у кругу, залетао се на оно израсло дрво, копао предњим ногама, поскакивао у месту издижући се на задње ноге.На сваки његов трзај, на сваки његов скок грива лепршаво узлеће, и поново се склапа низ врат.Низ чело спуштене ресе, те му заједно са гривом заклањају очи.
Миона приђе до коња, десном руком прихвати дизгине а левом помилова белца по глави, погледа у ону црну пегу и прозбори му нешто неразумљиво. Белац се још више узнемири, поче да скаче и не чекајући да она узјаше, полете напред. Наставио је да скаче, више увис него напред, опијен коњском лепотом и немиром. Испод копита је излетало ситно камење и сирово бусење. Земља је топтала под њим а Миона је плакала на њему и била је мрка у лицу.
Коњ није ишао право.Искосио је тело и предњим ногама газио горњу ивицу пута. Задњим ногама је газио доњу ивицу и обарао бусење под пут.Високо издигнутом главом и раширеном гривом заклања Мионине груди. У таквом игрању и јахању било је нешто страшно, али привлачног.
Људима које су успут сретали, дизала се коса на глави, гмизали су мрави уз леђа. У најтежим тренуцима када коњ јурне смртоносном брзином, у души посматрача завлада тајац, испуњен стрепњом.Сви би помислили да је коњ побеснео а јахач полудео. Стајали би као укопани и гледали како белац прескаче плотове, јаркове и ровове. Рекло би се да не гледа куд гази те је његов разиграни јуриш изгледао још страшнији. Људи су далеко заобилазили и заокретали главе према коњу и јахачу, нису смели да га сачекају ни близу пута, а камоли на путу.
Коњ је задуо од снаге,бесно је глодао ђем,фрктао на нос а неки режећи врисак отимао се из његових уста Окретао се у кругу, залетао се на оно израсло дрво, копао предњим ногама, поскакивао у месту издижући се на задње ноге.На сваки његов трзај, на сваки његов скок грива лепршаво узлеће, и поново се склапа низ врат.Низ чело спуштене ресе, те му заједно са гривом заклањају очи.
Миона приђе до коња, десном руком прихвати дизгине а левом помилова белца по глави, погледа у ону црну пегу и прозбори му нешто неразумљиво. Белац се још више узнемири, поче да скаче и не чекајући да она узјаше, полете напред. Наставио је да скаче, више увис него напред, опијен коњском лепотом и немиром. Испод копита је излетало ситно камење и сирово бусење. Земља је топтала под њим а Миона је плакала на њему и била је мрка у лицу.
Коњ није ишао право.Искосио је тело и предњим ногама газио горњу ивицу пута. Задњим ногама је газио доњу ивицу и обарао бусење под пут.Високо издигнутом главом и раширеном гривом заклања Мионине груди. У таквом игрању и јахању било је нешто страшно, али привлачног.
Људима које су успут сретали, дизала се коса на глави, гмизали су мрави уз леђа. У најтежим тренуцима када коњ јурне смртоносном брзином, у души посматрача завлада тајац, испуњен стрепњом.Сви би помислили да је коњ побеснео а јахач полудео. Стајали би као укопани и гледали како белац прескаче плотове, јаркове и ровове. Рекло би се да не гледа куд гази те је његов разиграни јуриш изгледао још страшнији. Људи су далеко заобилазили и заокретали главе према коњу и јахачу, нису смели да га сачекају ни близу пута, а камоли на путу.
Тако је дојурила до братове гробнице.Поред оног мањег гроба устави коња.Гледала је црну и влажну земљу.Ништа није говорила.Рекло би се, није ни дисала.Тужно поспаног изгледа ,са тугом у очима и болом у срцу,стајала је последњи пут на гробу свог сина, наказе коју дед беше удавио. Онда са коња погледа у мене и баци ону књигу пред моје ноге.
-Девере,-рече она, први пут за све ове године, гледајући ме право у очи- ево ти ова књига пуна тајни, једино је ти умеш читати, и да знаш, једино ти ме и видиш и чујеш, од сада па довека.
Коњ је дахтао али више од узбуђења и беса него од замора. Пропињао се на задњим ногама,гласно гризао гвожђе у зубима, окретао се у кругу и непрестано покушавао да присили Миону да му попусти дизгине и да се поново стрмекне кроз жита, кукурузе, преко ливада и пашњака. Кад она то најзад учини, коњ нагло потеже напред и из њених груди се оте уздах. Њен уздах и мој страх остадоше на истом месту.
Уздах је лебдео у ваздуху изнад гроба, а она књига на земљи поче лагано да се разлистава према мени....
Нема коментара:
Постави коментар