Ušće je mesto gde plahovita Studenica i smireni Ibar, pred naletom ove planinske lepotice, mešaju vode. Na trinaestom kilometru prema Radočelu, na ovećem proplanku okruženom visokim borovima i mirnim brezama, beše Stefan Nemanja, hrišćanin i vladar, došao u lov sa svojim dvoranima iz Rasa.
Ležeći u logoru, greh poče da tumara njegovim telom. Vedra noć, izatkana zlatnim zvezdama, laki šum belokornih breza i izazovni miris borove smole, raspaljuju u njemu krv a požuda u plavetnilu noći traži beline ženskog tela.Seti se lepe čobanice Krstine iz Deževe, koja ga je sa Filipom i Sofijom izvukla iz one jame pa, opijen požudom u plavetnilu noći, naredi Mioni da je dovede pre ponoći.
Miona se uz nemi naklon udalji iz šatora i odjek belčevih kopita brzo izumre u huku Studenice. Konj je lako pregazio planinsku reku i onako mokar počeo je da se vere strmim putem kroz guste smrčeve šume. Miona nošena vetrom i željom da izvrši zapovest gospodara vrlo brzo izbi pred usamljeni dom mlade čobanice.
Dok je umorni belac dahtao vezan za drvo,Miona se prikrade tremu, zakuca na vrata i uskoro Krstina izviri u noć uz laganu škripu drvenih vrata.Krupne sanjive oči kupe zlato meseca, duga kosa pokriva nabrekle grudi a noćna košulja lagano podrhtava pod udarima topline tela.Miona joj pruži kabanicu i ona nestade u njoj.
Iako su obe na konju, belac hitro srlja prema Studenici i juri putevima Nemanjinih misli.
Još pre pola noći, Krstina skrivena u dugoj kabanici i mrakom šatora , stoji pred njim. Laki pokret ramena zbacuje tamnu kabanicu. Noćna košulja u njihanju tela klizi niz belinu ženskog tela, mami svojim dražima i moćnog vladara baca na noge
Ali pod okrinjem mrkle noći Nemanja ne vide prevaru. Čarobna igra ljubavi, svojim opojom i nemirnim virovima, potopi ga u dubinu sladostrašća. Pred zoru on skinu zlatni prsten i stavi ga na ruku žene, što mu podari ovu čarobnu noć.
Dok su se nad šatorom zvezde zaverenički smešile.
Sutradan je Nemanja ustrelio divokozu u skoku, koja beše naletela na strmu studeničku stenu i, zaplašena kerovima, pokušala da preleti ponor. I požele da svoju radost zbog toga podeli sa ženom Anom Nemanjić. Ona stiže neočekivano brzo. Nemanja se još više iznenadi kada ona sjaha sa konja i ispruži ruku sa bogatim prstenom prema njemu. Pred njegovim očima blistao je prsten koji je prethodne noći poklonio Krstini.
Reč zapinje u grlu. Oči beže u travu.Ruke podrhtavaju. A Stefanija Ana kao da ne primećuje sve to, mirno kreće pod šator. Gospodar Rasa zaneme dok je iz njenih očiju curila mekoća i smirenost. A ta njena mirnoća mrvi i ruši:
- Hvala ti na ovom lepom poklonu. A Miona mi je odanija nego što ti misliš. Umesto da ode u Deževu, došla je po mene... Nikada me u životu nisi tako milovao kao prošle noći na ovom proplanku- prosu se njen uzdah
-Hvala Bogu i Mioni što nisam napravio greh-kliknu Nemanja
-Svejedno, pokušao si...Hrišćanin, uz to i vladar, otac odrasle dece i preljubnik.Na ovom mestu gde si pokušao da oskrnaviš naš brak, da opravdaš svoj greh, podići ćeš blistavi hram u slavu Svete Bogorodice!- iz njenih očiju curio je prekor.
-Pristajem i kajem se - reče Nemanja skrušeno ali sa olakšanjem jer njegova zemaljska moć beše bleda pred strahom od greha.
Uskoro su neimari ispunili proplanak sa mermernom studeničkom crkvom, a sinu koji je začet te Nemanjine ljubavne noći dadoše ime Rastko. Posle se on zamonaši, pa dobi ime Sveti Sava i kao arhimandrit bi u ovoj crkvi , koja se belasa i u najgušćem mraku noći.
P.S.-Nemanja ne beše doživeo da vidi ovu crkvu sasvim završenu. Pre toga on je predao presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom i kao monah Simeon upokojio se mirom večnog zaborava u manastiru Hilandar. Kada mu preneše mošti u Studenicu, sa njima dođe i veliki vizantijski slikar da oslika zidove Bogorodične crkve. I njemu se učini da monahinja Anastasija ima još uvek onaj zagonetni osmeh na licu, kao onda kada Nemanji saopšti volju Božiju.
Zato on Stefaniju Anu na Raspeću Hristovom naslika pred samom Bogorodicom na prestolu.
Fotografije : Lidija Mihajlović
