Ђурђевданско јутро

Оплетена прућем,стењући под теретом папрати,чучи сеоска бачија.

Миона сиђе са коња, осветли бачију и поремети мир.Тор се узбуни,Звоно заклепета. И Данило подиже главу. Испод озеблих леђа запуца папрат. Убрзо Миона, у белој кошуљи, извири на врата, погледа по тору и залупи. Чобанче Данило навуче кожух на главу,спусти се на танак слој папрати,очекујући прве петлове. Тор се опет умири.Чује се само реско преживање оваца.

Месец зајаши на Голију и убрзо заспа а исток најави нови дан.

Миона се поново појави у тору. Погледа уоколо, скиде кошуљу и поче да лупа о плот. Затим поче да чучи испод оваца.Млеко заструга у ведрици. На тору зашкрипа климава вратница. Овце јурнуше у влажно и сеновито јутро.Блејањем поздравише пса шарпланинца.Миона се усправи, окрену према чобанчету Данилу и проговори врло тихо:

Дабогда их вуци изели...

Просу млеко у чабар и уђе у бачију. За огњиштем угледа старца, свог оца.. Пљује у брус и оштри нож. Не пита га зашто је поранио из села, већ настави да тумара по колиби. Старац отрља нож о кожух и зачас се нађе међу овцама. Коракну и зграби јагње. Затим клече и јагње закопрца.
Звоно заклепета и тор се испразни.

Чобанче отвори вратницу. Колона крену на пашу.Данило на зачеље. Како га је овамо довела Миона, није се успаничио. Босе ноге отресају јутарњу росу. Он је одрастао у недрима планине. Босоног је прегазио све врлети. Ноћима је сањао свако заклано јагње, крв и нож.

О плоту је висила јагњећа кожа, немоћно се клатећи на ветру.

Овце се скупише у пландиште. Колана уплашено застаде. Јато врана пред тором клања.

Земља се угиба под теретом. Планина се опоганила овог пролећа. Торови и чељад страхују од брадатих вукова.

Чобанче чека свитање и Ђурђевдан, а Миона тор кити копривама.

Јутро се проломи. Горостас јекну. Бачија прими незване госте. Чобанче устукну..

Они оградише ватру. Ђурђев дан се окупа ракијом. Сир из чабрице угледа светло дана а затим неста у брадама. Клатећи се један устаде. Извади нож , пијан посрну према огњишту и проговори:

Ја сам Јаруга-Шумски вук. Празник без меса а тор је пун...

Свом силином повуче Миону и баци је у ћошак колибе. Затим клекну и поче да отрже одећу са ње..Немоћ закопрца на Миониним устима...

Чобанче зграби стару мотику. И она пуче ушимице. Шумски вук се
стровали.Закркља као као јагње. Крв се помеша,чиста и погана. Мотика паде коприви у загрљај.

А чобанче остаде крај врата.

Мирише смрт и вране крв кљују.

Колиба се испразни а Шумски вук се придиже.

Крв дечака Данила заплака ножем.

Планина се у црно зави...

Stupovi

Tog proleća, uprkos protivljenju onemoćalog gospodara Raške, župana Dese, njegov stariji sin Tihomir je dograbio vlast na raškom dvoru i najmlađeg brata Stefana Nemanju odmah odveo u brda oko Rasa. Želeo je da slomi njegov mladalački nemir, jer je on više voleo slobodu nego sve čari i primamljujuće lepote umiruće Vizantije.

Tihomir je želeo mir i spokoj na svom dvoru uz kadifne skute vizanstijskih velmoža, zveckanje zlata i šuštanje svile na pohotnim grudima i bedrima mladih Vizantinki. A Nemanja, nošen nemirom pradedova, hteo je borbu, da kroz njene krvave tokove šikne zora slobode nad modrim vodama Zete, Tare, Lima i Ibra
.
Doduše, Tihomir se javno udvarao Vizantiji, a potajno je govorio da treba ljubiti ruku koju ne možeš da slomiš i čekati mirno i strpljivo dan kada ćeš slobodu ubrati kao zrelu smokvu. To je ogorčavalo Nemanju jer u putanjama njegove krvi uvrežilo se saznanje da sloboda stiže samo na krvavom maču.

Zato ga je Tihomir vezao za jedno uže i spustio u duboku jamu nebi li se ovaj malo primirio.

Ucveljeni mladić sa zetskog dvora nemoćno je kršio ruke, proklinjao nemilosrdnog brata i molio Svetog Đorđa da doleti na krilatom konju i izvuče ga na svetlo dana:

"O, slavni sveče, čije hrabro srce nije uzdrhtalo pred plamenim jezicima užasnog zmaja, iznesi me i spusti me među moje ratare i pastire da ih dignem na oružje protiv podlog brata, kome poslednji trzaji Vizantije zamagljuju oči. Zavetujem se, kada se sloboda zarumeni Raškom, na ovom mestu sagradiću divan hram da uveliča tvoju blistavu slavu.“

Šestog dana u maju, na Đurđevdan, udari ga uže po glavi. On ga grčevito zgrabi obema rukama. Uže se rasteže. Kada mu preplašene oči najzad izroniše iz jame, on otkri zapanjujuću sliku. Drugi kraj užeta nije držao Sveti Đorđe a još manje njegov brat.

Učinilo mu se da su to tri šumske vile, pa pokri oči da ne bi oslepeo jer one behu potpuno nage, samo sa bujnom kosom rasutom na golim ramenima. Uže je bilo neobično - sastavnjeno od lanenih košulja, vunenih sukanja i čarapa.

-Ko ste vi?-još ošamućen neobičnom slikom, bojažljivo upita Nemanja svetlošću dana.

-Ne prilazi nam-jeknu molećiv glas iz žbuna-Ja sam Filipa. Idi svojim putem i sreća neka te prati. Ostavi nam samo uže.Moramo da ga što pre rastavimo i navučemo suknje i košulje.

Nemanja tek tada dođe sebi.

-Nismo vile, županov sine. Mi smo obične čobanice iz Deževe. Ne govori o nama, a još manje pričaj kakve si nas zatekao, da zli jezici ne bi prosuli pakost na našu nevinost...

-A ko vam reče da sam ja u jami?

-Miona, sluškinja sa dvora...Ona je znala da te je okrutni Tihomir, tvoj brat i naslednik Županov,surovo kaznio, zatočivši te u neku prokletu jamu.A mi smo znale za tu jamu. Prošle godine tu nam je upalo neko jagnje. Dva dana je nemoćno blejalo a onda je jama zanemela...Ja sam Krstina, županov sine...

-A što Miona nije došla?

-Strah od Tihomira prikovao ju je za dvor.

-Odakle u vama tolika hrabrost'?

-Kakva hrabrost ?!.. Evo drhtimo u žbunu kao srne... Molimo te idi i ne pričaj nikome da smo te spasle. Reci da te je spasao Bog ili Sveti Đorđe.- progovori i čobanica Sofija

-Dobro, moje lepe vile.Ako postanem župan potražiću vas po Deževi.

Nemanja je održao reč. Nikada nije rekao da su ga iz jame izvukle hrabre čobanice Filipa, Krstina i Sofija, već da je to uradio Sveti Đorđe.

I ispunio je svoj zavet. Na početku svoje vladavine podigao je prekrasni hram Đurđeve Stupove u slavu neustrašivog sveca.

Čokolada na popust

Nakon rata, 1917. godine, žene u Rusiji stupaju u štrajk „za hleb i ruže“ u znak sećanja na 2 miliona žrtava. Datum je 23. februar, po gregorijanskom kalendaru – 8. mart. I tako je sve počelo, dobile smo svoj dan (dan smrti za sve što cveta). Ujedinjene nacije ovaj dan priznaju zvanično 1975, godine, koja je globalno prihvaćena kao godina žena

(Hoćemo li dobiti još neku? A čije su ostale? Žene su, ipak većina na ovoj planeti…)

Danas ovaj dan više nema nikakvu političku konotaciju i na plakatima i razglednicama ne postoji nikakav politički simbol, jer se slavi nebeska fascinacija ženama.

Sve u svemu, meni dugo niko nije čestitao 8. mart. Ako posmatramo to sa strane, da su me gledali kao devojčicu, pa kao devojku, pa nisu ni čestitali, onda je u redu (mada je ovo Međunarodni dan žena i devojaka).

Ustajala sam tog dana uvek rano i videla da je tata kupio ruže (nisu karanfili, sva sreća). Za mamu. Ne za mene. Bilo bi previše čudno da ih je meni kupio Bilo bi još čudnije što bi ih ja najverovatnije odbila.

Jer, uvek sam očekivala čokoladu i te, po zlu poznate, karanfile!

Kada su muškarci ocenili da sam zrela za osmomartovski poklon, meni je opet smetalo. Ženama nikad ne možes udovoljiti. Prvo tražimo.Onda dobijemo.Posle nećemo.

Juče sam pomislila da će mi neko čestitati noćas, onda sam se razočarala što niko nije. Posle je i tata prošao pored mene i samo klimnuo glavom. Meni tata opet nije kupio ništa.Čekala sam da vidim šta će moj dečko da uradi.

Znači, svi se prave da vole ove druge i ne priznaju polnu diskriminaciju. To je sasvim u redu, samo me zanimalo da li to ide tačno od ponoći?

Kada sam se udala i zaposlila, taj dan je imao drugačiji koncept.Bila je to generalna proba za sve muškarce koje sam poznavala.A nije se moglo zaobići ni osmomartovsko slavlje u preduzeću, i u sindikalnoj organizaciji, pogotovo.

Uvek su bila oprečna mišljenja o svrsi tog slavlja. Feministkinje su vukle na jednu, a porodične žene na drugu stranu. Porodične žene se dele na one koje vole ovaj dan i one druge. Feministkinje ga vole, jer su se izborile za vekovima uskraćena prava i danas slave svoju pobedu

(između ostalog dobile smo i pravo na razvod i abortus, a bez toga bismo teško uspele u životu).

Jesmo dobile pravo glasa.Jesmo dobile (skoro) istu platu, negde i bolju. Sve nas je više na vodećim pozicijama. Mnogo je vidljivija i cenjenija uloga žena u društvu nego ikada. I udaljile smo se od šporeta. Sve to i dalje nije dovoljno, ali nešto je urađeno. Sada nam na ovaj dan kupuju čokoladu i cveće. Govore nam: „Danas si lepa, uspešna, pametna i volim te. Budi uvek srećna.“

A sutra nam ne otvore vrata i ne pomognu da skinemo kaput.

Istina je sledeća. Dan pred Dan žena sve nešto šapućem i unapred pripremam. Verovatno da muž i deca ne bi zaboravili. A ako će on stalno da zaboravlja da mi imamo jedan jedini dan, čega će se onda setiti?

Bilo bi lepo da muškarci u autobusu ne ustaju samo trudnicama i da ne žure u cvećare samo 8. marta ujutru.

Mislim da meni ne treba cveće, ni romantična večera, ni da mi muž sa knedlom u grlu govori da me voli. Kao što to danas rade svi njegovi prijatelji. Svaki dan treba da bude dan žena. Koliko god nemala vremena i okretala točkove kapitalizma (?), žena sam. Svakog dana po poklončić. Pa sami su muškarci birali da nas zovu lepšim(slabijim) polom. To je u redu, ako to vuče kavaljerstvu. Ako vuče tiraniji, onda nije!

Situacija u Jermeniji je nešto zanimljivija. Period od 8. marta do 7. aprila se slavi kao Mesec žena. Tamo žene imaju ceo mesec. Onda u Jermeniji ovaj mesec ima smisla.

Moguće je da ovaj dan u Srbiji znači nešto samo onima koji nisu moralni patuljci i, očigledno, nemaju previše problema u životu.

Možda previše važnosti dajemo ovom danu. Možda će za nekoliko godina postati ozloglašen. Ali previše očekujemo! Neće svet prestati da se raspada, neće žene biti manje maltretirane. Da bismo mu dali pravu važnost, moramo vratiti objektivnost. A odakle nam ona, kad smo preopterećeni problemima? Mislim da ni slavlja neće ništa popraviti, kao ni predstojeći izbori.

Još jedan povod za zabavu ili da danas budemo uobražene?

Za feministkinje ovaj dan je podsetnik, a za porodične, pred -šporetom žene, ovaj dan može biti i podsmevanje.(Aha, naručio si omiljeno jelo i platićeš ga čokoladnom bananicom?)

Zanima me kako bi izgledalo da nema ovog dana? Iskreno verujem da bi bio neki drugi. Kada nešto dugo traje, izmislimo mu mane. Pa smo 8. mart baš cenile pre 20 godina, danas okrećemo glavu.

Da li su prirodna i ekonomska prava koja nismo imale vredna slavlja, ili same sebe time ponižavamo?Jesmo li se svele na to da menjamo sindikalne organizacije, zato što neki drugi daju više novca da same obeležimo ovaj dan i same kupimo poklon.

Ili hleb..?

Meni se sada čini da je sve više žena protiv obeležavanja ovog Međunarodnog dana. „Svaki dan mi je isti“ će se danas čuti više nego bilo kog tog „istog“dana.

Poznajem žene kojima je ovaj dan draži od rođendana (meni je rođendan omiljeni dan u godini). Sve bake na planeti vole karanfile na ovaj dan. Možda ih ja zbog toga ne volim. Podsećaju me na budući usamljenički život, kad ću jedva čekati da mi unuka donese neki cvet.

Ali, i tada ću reći da je pažnja najbitnija! I još pre toga ću reći: „Nisi se morala trošiti!“ Sve sa suzama u očima. Toliko to ponekad zna da bude bolno, tužno i čemerno, da je skoro romantično.

Zato ću ja svojoj baki odneti ruže. I mami, verovatno, jer tata to više ne čini. Ali, koliko god da sam neodlučna, sad nešto razmišljam – baš mi se jede čokolada!

I to ona koja je na popustu, specijalno za danas i to samo kad je kupuju muškarci!

Normalno, uz karanfile.

  DIJANA

MIONA - Stefanija Ana

Ušće je mesto gde plahovita Studenica i smireni Ibar, pred naletom ove planinske lepotice, mešaju vode. Na trinaestom kilometru prema Radočelu, na ovećem proplanku okruženom visokim borovima i mirnim brezama, beše Stefan Nemanja, hrišćanin i vladar, došao u lov sa svojim dvoranima iz Rasa.

Ležeći u logoru, greh poče da tumara njegovim telom. Vedra noć, izatkana zlatnim zvezdama, laki šum belokornih breza i izazovni miris borove smole, raspaljuju u njemu krv a požuda u plavetnilu noći traži beline ženskog tela.Seti se lepe čobanice Krstine iz Deževe, koja ga je sa Filipom i Sofijom izvukla iz one jame pa, opijen požudom u plavetnilu noći, naredi Mioni da je dovede pre ponoći.

Miona se uz nemi naklon udalji iz šatora i odjek belčevih kopita brzo izumre u huku Studenice. Konj je lako pregazio planinsku reku i onako mokar počeo je da se vere strmim putem kroz guste smrčeve šume. Miona nošena vetrom i željom da izvrši zapovest gospodara vrlo brzo izbi pred usamljeni dom mlade čobanice.

Dok je umorni belac dahtao vezan za drvo,Miona se prikrade tremu, zakuca na vrata i uskoro Krstina izviri u noć uz laganu škripu drvenih vrata.Krupne sanjive oči kupe zlato meseca, duga kosa pokriva nabrekle grudi a noćna košulja lagano podrhtava pod udarima topline tela.Miona joj pruži kabanicu i ona nestade u njoj.

Iako su obe na konju, belac hitro srlja prema Studenici i juri putevima Nemanjinih misli.
Još pre pola noći, Krstina skrivena u dugoj kabanici i mrakom šatora , stoji pred njim. Laki pokret ramena zbacuje tamnu kabanicu. Noćna košulja u njihanju tela klizi niz belinu ženskog tela, mami svojim dražima i moćnog vladara baca na noge

Ali pod okrinjem mrkle noći Nemanja ne vide prevaru. Čarobna igra ljubavi, svojim opojom i nemirnim virovima, potopi ga u dubinu sladostrašća. Pred zoru on skinu zlatni prsten i stavi ga na ruku žene, što mu podari ovu čarobnu noć.

Dok su se nad šatorom zvezde zaverenički smešile.

Sutradan je Nemanja ustrelio divokozu u skoku, koja beše naletela na strmu studeničku stenu i, zaplašena kerovima, pokušala da preleti ponor. I požele da svoju radost zbog toga podeli sa ženom Anom Nemanjić. Ona stiže neočekivano brzo. Nemanja se još više iznenadi kada ona sjaha sa konja i ispruži ruku sa bogatim prstenom prema njemu. Pred njegovim očima blistao je prsten koji je prethodne noći poklonio Krstini.

Reč zapinje u grlu. Oči beže u travu.Ruke podrhtavaju. A Stefanija Ana kao da ne primećuje sve to, mirno kreće pod šator. Gospodar Rasa zaneme dok je iz njenih očiju curila mekoća i smirenost. A ta njena mirnoća mrvi i ruši:

- Hvala ti na ovom lepom poklonu. A Miona mi je odanija nego što ti misliš. Umesto da ode u Deževu, došla je po mene... Nikada me u životu nisi tako milovao kao prošle noći na ovom proplanku- prosu se njen uzdah

-Hvala Bogu i Mioni što nisam napravio greh-kliknu Nemanja

-Svejedno, pokušao si...Hrišćanin, uz to i vladar, otac odrasle dece i preljubnik.Na ovom mestu gde si pokušao da oskrnaviš naš brak, da opravdaš svoj greh, podići ćeš blistavi hram u slavu Svete Bogorodice!- iz njenih očiju curio je prekor.

-Pristajem i kajem se - reče Nemanja skrušeno ali sa olakšanjem jer njegova zemaljska moć beše bleda pred strahom od greha.

Uskoro su neimari ispunili proplanak sa mermernom studeničkom crkvom, a sinu koji je začet te Nemanjine ljubavne noći dadoše ime Rastko. Posle se on zamonaši, pa dobi ime Sveti Sava i kao arhimandrit bi u ovoj crkvi , koja se belasa i u najgušćem mraku noći.

P.S.-Nemanja ne beše doživeo da vidi ovu crkvu sasvim završenu. Pre toga on je predao presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom i kao monah Simeon upokojio se mirom večnog zaborava u manastiru Hilandar. Kada mu preneše mošti u Studenicu, sa njima dođe i veliki vizantijski slikar da oslika zidove Bogorodične crkve. I njemu se učini da monahinja Anastasija ima još uvek onaj zagonetni osmeh na licu, kao onda kada Nemanji saopšti volju Božiju.

Zato on Stefaniju Anu na Raspeću Hristovom naslika pred samom Bogorodicom na prestolu.

Fotografije : Lidija Mihajlović

#PlaninskePrice: Prokletije

Helass expres i Carigradski zatvor Ive Andrića, nazvan Prokleta avlija, spojio me je jedne novembarske noći sa żivotom otrovanim i fikcijom opsednutim Srđom Kosovcem..

Bila je to poslednja noć plavog meseca.

Na koloseku lokomotiva siva jauče. Magle su se spustile, zgusnule se na ulicama i na stanici u Preševu. Vuku su se po blatu, raspinjući se između vagona i sakrivajući kola i skretničare.

Na sedište preko puta mene seda nepoznati čovek. Odakle li se pojavio takav, sav u bradu i kosu zarastao? Kao da je proklet da bude nizak, kriv i sav u kvrgama. Svako ti danas u ovaj voz ulazi. Svakakvi. Ne samo što ulaze, nego se i šetaju po hodnicima vagona. Ali opet, izgleda da nije skitnica. Nije ni pijanica. Sedi nepomično i sve  neke čudne reči izgovara:  

                                               -Prokletije,dren,drenjina,zemlja,nebo,pesma,trava,sunce,voda,otac,majka,dete,tuga... 

Na kom li jeziku priča? Danas i svakakvih jezika ima: srpski, bošnjački, crnogorski...  Da li je zdrav? Normalan? Razgovara sam sa sobom. Da nije krenuo u Toponicu, ili u Diseldorf. Šta nedostaje prestonici Severne Rajne-Vestfalije? Mnogo i ništa ! Tamo je Grafenberg, poznata psihijatarska klinika.

Ipak, pokušavam drugačije da pomognem Srđi da izađe iz svoje proklete avlije na Prokletijama.

Srđa nije čovek skrštenih ruku ali jeste čovek kratkog veka, zle sreće i pogrešnog prvog koraka, Kosovska policija mu je stalno za petama.Beži u Srbiju...

I evo me, tu sam. U Kosovskoj prokletoj avliji.

-Kosovče vrli, šta vidiš sada u mraku, na polju Kosovu?

-Vidim nekad moćnu Vizantiju na kolenima. Duboko u unutrašnjosti kopna, vidim nepokorena ilirska plemena koja su u Prokletijama formirala državu Albaniju. Neprestano ratujući protiv umiruće Vizantije, Kralj Milutin Nemanjić je širio srpsku državu na jug. Srbi su se naseljavali, otimajući zemlju od pokorenih naroda.Grad Zvečan je bio poslednje uporište prema Vizantiji, odakle su se izlivali srpski napadi.

-Srđa, imaš li ti koju reč da odbraniš sebe?

-Vidim pored Prizrena, sred divne poljane, raskrilio se grad. Prestonica Dušanova! Tajna je njegova velika. Niko ne zna kome on zaštitu pruža i niko ne zna čijem je telu to polje kraj grada postelja. Jer, da nije tako, sada ne bi oko nas vetar hujao i sada ne bi vukovi urlali oko torova kosovskih. Sada bi sve, kao na početku, imali!

-Pa, gde je taj grad? Pitaju i mene ovi neki stranci, što su se sada pogubili po prokletim avlijama kosovskim.

-Srpske su prestonice ispod zemlje, ili u tuđini ili, pak, na nebesima!-reče i ućuta.

Srđa je gledao negde daleko i zamišljeno.Svaka mu je reč bila sračunato podrugljiva, izazivačka i zlobna.Čini mi se, niko ne ume tako da prezire. On kao da ima satanski um i hladno srce a reč mu je otrov, koji kaplje i ostavlja trajne rane u duši onoga koji sluša.

A ja se nešto mislim. Istina, ipak, nije na strani razuma! Srđa Kosovac živi u četrnaestom, a hrane ga radnici Srbije u dvadeset prvom veku.

-Srđa, a šta vidiš kad zažmuriš...?- grubo ga upitah,tek da ne zanemim.

-Uvek i svuda, svuda samo jato crnih gavranova. Krilato Kosovo! Vrisku i pisku neku daleku, lelek ljutog boja. I noć dugu, predugu. Noć u Prokletijama. Jata crnih ptica,koje stravično kriče u krugovima. Vukove koji se urličući jedu. Miloša Obilića vidim, gde po suncu sadi krvave, crvene božure u žive rane Orlovića Pavla. Zaliva ih Kosovka devojka iz kondira vinom zaborava. Skenderbeg, Albanac stoji uz Miloša. Zvezdi Danici u žar vreli piri i nešto šapuće vojvodi Milošu...

-Istina, ipak, nije na strani razuma! Dok putuješ kroz Kosovski vilajet, buđenje je nestvarno koliko i san...

  -Vidim ja i torove moje rastorene. Pse Šargane, što ne laju više sa veriga. Ludost ludačku vidim. Vidim da je u mojoj avliji na Prokletijama poprskan majski zeleni nektar i plavi božuri od carigradske turske krvi. Pijane kiše vidim, krv pijanu, hašiš i marihuanu iz svih trava da se cede. I Teutu, moju Simonidu, u nevidnini vidim, jer je svuda tražim.

-A sebe ne vidiš, jer je ponoć u tvojoj glavi ?

- I vidim noć u Prokletijama, kaluđericu što mrak crni plače i iskušenicu neku samotnu iz Visokih Dečana Ja Arnautin na ludom konju, s kuburom o pojasu, branim crnu i golu kaluđericu pobeglu iz manastira, branim je od vukova i vetrova sa Prokletija, od noći, od bradatih popova. Ona duge crne kose vuče za nogama. A ja, mrak u noći, nju, najcrnju noć, od mrakova otimam.

-A vidiš li majku svoju, Srđa? Bila je žena nepokolebljiva...

-Vidim tragove svih puteva mojih, i mojih dedova i pradedova. Zavičaje i kolevke u Prokletijama, iz kojih se gnezde sve moje radosti i patnje. Vidim kuću moju čađavu i najlepše nebo nad njenim tankim dimom. Slušam glas majke, jasni i daleki, koji više ne dolazi, niti se odaziva.Čujem jauk njenog kukanja u Ljeviškom ludom zvonu, koje me bolno dira. Vidim mog nestalog brata, kojeg više nema nigde, ni u jednom od svih svetova.

-Iz tvoje proklete avlije  postoje samo dva puta.U potpunu nesvest ili u potpuno buđenje.Zavisi, šta  vidiš...

-Prokletije vidim i susednu Albaniju. I sva Kosova vidim, i sve Prokletije i druge kletije na krvavoj zemlji i pod crnim suncem. I sve ljude vidim i krikom im kažem: „Od zemlje smo iste i od istog sunca!“

-Istina, ipak, nije na strani razuma!

Ona istina, zbog koje se ovaj dobri  čovek u poslednjoj noći plavog meseca i odmetnuo u Helass expres. Dok opet ne izgreje pun i žuti mesec nad Prokletijama !

#PlaninskePrice: Lejlek

Možda je Lejlek, jednostavno,Sveta žena...A...možda, ni mi nismo Ptice raja... 

Oni što se razumeju u sve stvari ovoga sveta govorili su o raznim čudima na zemlji, pa između ostalog i o Lejleku. Ja sam čuo tu priču još u osnovnoj školi od mog druga Jodže sa rudnjanske visoravni.Moram da priznam da me je bilo strah od tajnovitih priča, ali ipak, upijao sam sve što sam čuo, posebno ako je nešto bilo nejasno.

Ni Jodži a ni ljudima koji su pričali o tom golijskom čudu , nije bilo jasno šta je to Lejlek i otkuda dolazi. Ali, bili su sigurni u jedno. On poštuje muslimansku veru, prvoklasan je musliman i redovno klanja. Čak su verovali da je to možda preobučeni Dobri čovek, koji pohodi najpustije krajeve i narode. Gleda kakav je ko. A uzgred, negde u samoći, u nekakvoj baruštini ili na obali reke Studenice, daleko od ljudskih očiju, uzima obdes i klanja.

Svi su se bojali Lejleka. Plašili su se njega kao Strašnog svedoka, koji će ih negde, sasvim iznenada, zateći u nekakvoj nečistoj radnji. Govorili su da je to Noćna ptica, dugačkih i tankih nogu, sivog perja i velikog kljuna.Slabo leti. Obično stoji na jednoj nozi. Kljunom uzima obdes, podiže glavu prema nebu i moli se.Govorili su i da na planini Goliji ima devedeset i pet vrsta ptica, ali da oni takvu još ne videše u svom životu.

Na Lejleka niko ne sme da podigne ruku. Ako ga neko vidi, bio je dužan da se izmakne i da mu ne smeta pri obavljanju svete radnje. A ako je došao blizu nečije kuće, dužnost je domaćina da mu iznese čist peškir i da ga rasprostre kako bi Lejlek klanjao.

Ko se toga ne drži, čeka ga Strašni sud.

Mnogo godina kasnije, jedne nedelje u rano proleće, pošao sam golijskim masivom ka mestu Odvraćenica.

Idući ka Crnom vrhu, ispod crkve Svetog Ilije , videh gde na livadama  izvire Crna reka, koja posle putovanja po Goliji, u podnožju brda Karaula i prijema vode iz potoka Rečica,  postaje reka Studenica.

Sneg tek okopnio na susednim brdima. Mnogo vode beše u nabujaloj reci. Ponegde se izlivala po stešnjenoj  ravnici, obrasloj ševarom i rastavićem. Taman sam bio seo na jedan kamen i počeo da tražim inspiraciju za neku pesmu, kad odjedanput primetim da se nešto mrda u ševaru.

Pogledam malo bolje i vidim nekakvu visoku pticu.Kao da ide sa štakama. Ide i klati se. Glava joj mlatara. Kljun joj velik.Trup joj je kao ciganska furuna, samo na tankim, tankim nogama. Čučnem iza jednog žbuna i virim.

Ptica dođe do same obale. Ja ćutim. Ni ona ne ispušta nikakav glas. Gledam je tako, gledam... I odjedanput se setih onih što se razumeju u sve stvari ovog sveta i mog druga Jodže..

Pa to je Lejlek!

Gledam Svetog čoveka, preobučenog u ptičje perje. Prođe neka struja uz moje telo. Osetih grč na licu. Bi me strah od njega. Ne smem da bežim. Ali, ne vidi ni on mene.

Sveti čovek stoji zamišljen pored vode. Onda strese prašinu sa sebe pa uđe u vodu. Do članaka mu.

Lejlek zavuče kljun u vodu, a zatim podiže glavu visoko prema nebu. Još jedanput zavuče glavu u vodu. Razmišljam da skinem košulju i da je raspostrem po travi da po njoj klanja.

Ali Lejlek ne izlazi iz vode. Gledam! Vidim, iz kljuna mu viri žablja noga. On je malo prihvati, pa podiže glavu prema Alahu i niz grlo mu slete živa grudva. Mislim, šta li mu bi... Opogani svoja usta. Ali, šta će jadnik, mora od nečega da živi. Možda je doleteo iz drugog sveta. Možda se ovaj Sveti čovek hrani žabama dok nosi ptičje perje.

Lejlek zamutio vodu. Navalio pa svaki čas gura kljun u baruštinu. Vadi žabe, diže kljun prema nebu, pa opet vadi žabe... Stomak me beše zaboleo od čučanja i gledanja...

Odjedanput zvono zaklepeta negde sasvim blizu.Okrenuh se... Ovce jurnuše. Blejanje pozdravi pašnjake. Čobanica se uspravi iza jedne smreke,okrenu istoku i prekrsti.

I njene blejale, dabogda..!

Lejlek se zbuni. Ne stiže da proguta žabu. Voda pljusnu. On se razmaha krilima kao nekakvim čaršavima, i polete...Jedva domlatara krilima do brda i pade iza neke kleke...

Odmah sam pozvao Jodžu i ispričao mu šta sam video. Nije mi verovao.Ali, rekao mi je da će biti srećan u ljubavi svaki čovek koji vidi Lejleka. Tako pričaju ljudi koji se razumeju u sve stvari ovog sveta.Rekao mi je i da grešim dušu... da Lejlek ne jede žabe. Da mi se to učinilo...

E,sad... Meni se ukazao Sveti čovek ali ja nikada nisam napisao pesmu o tome. U nekakvim kasnijim inspiracijama ono mesto čak sam nazvao Rajska bara. Sve što je živo i ona dva groblja sa jedne i druge strane Golije, nije nikada videlo takvu rajsku pticu. Ni ja nikada nisam bio siguran da je to neki Božiji dar, kako mi je rekao Jodžo, i da me čeka sreća u ljubavi.

Sada se nešto mislim...Možda je Lejlek, jednostavno, Sveta žena...A...možda, ni mi nismo Ptice raja...

МИОНА - Ноћни јахач у Клисури

Тог пролећа поред камене куће под Магличем појавио се и братов белац
Коњ је задуо од снаге,бесно је глодао ђем,фрктао на нос а неки режећи врисак отимао се из његових уста Окретао се у кругу, залетао се на оно израсло дрво, копао предњим ногама, поскакивао у месту издижући се на задње ноге.На сваки његов трзај, на сваки његов скок грива лепршаво узлеће, и поново се склапа низ врат.Низ чело спуштене ресе, те му заједно са гривом заклањају очи.

Миона приђе до коња, десном руком прихвати дизгине а левом помилова белца по глави, погледа у ону црну пегу и прозбори му нешто неразумљиво. Белац се још више узнемири, поче да скаче и не чекајући да она узјаше, полете напред. Наставио је да скаче, више увис него напред, опијен коњском лепотом и немиром. Испод копита је излетало ситно камење и сирово бусење. Земља је топтала под њим а Миона је плакала на њему и била је мрка у лицу.

Коњ није ишао право.Искосио је тело и предњим ногама газио горњу ивицу пута. Задњим ногама је газио доњу ивицу и обарао бусење под пут.Високо издигнутом главом и раширеном гривом заклања Мионине груди. У таквом игрању и јахању било је нешто страшно, али привлачног.

Људима које су успут сретали, дизала се коса на глави, гмизали су мрави уз леђа. У најтежим тренуцима када коњ јурне смртоносном брзином, у души посматрача завлада тајац, испуњен стрепњом.Сви би помислили да је коњ побеснео а јахач полудео. Стајали би као укопани и гледали како белац прескаче плотове, јаркове и ровове. Рекло би се да не гледа куд гази те је његов разиграни јуриш изгледао још страшнији. Људи су далеко заобилазили и заокретали главе према коњу и јахачу, нису смели да га сачекају ни близу пута, а камоли на путу.

Тако је дојурила до братове гробнице.Поред оног мањег гроба устави коња.Гледала је црну и влажну земљу.Ништа није говорила.Рекло би се, није ни дисала.Тужно поспаног изгледа ,са тугом у очима и болом у срцу,стајала је последњи пут на гробу свог сина, наказе коју дед беше удавио. Онда са коња погледа у мене и баци ону књигу пред моје ноге.

-Девере,-рече она, први пут за све ове године, гледајући ме право у очи- ево ти ова књига пуна тајни, једино је ти умеш читати, и да знаш, једино ти ме и видиш и чујеш, од сада па довека.

Коњ је дахтао али више од узбуђења и беса него од замора. Пропињао се на задњим ногама,гласно гризао гвожђе у зубима, окретао се у кругу и непрестано покушавао да присили Миону да му попусти дизгине и да се поново стрмекне кроз жита, кукурузе, преко ливада и пашњака. Кад она то најзад учини, коњ нагло потеже напред и из њених груди се оте уздах. Њен уздах и мој страх остадоше на истом месту.

Уздах је лебдео у ваздуху изнад гроба, а она књига на земљи поче лагано да се разлистава према мени....

"Ја сам жена душевна..."

Пансион се налази у срцу Резервата биосфере Студеница под заштитом УНЕСЦО-а.
Густе четинарске шуме и ливаде пуне лековитих трава окружују “Небо”.
А човек има исконску жељу и потребу да се врати у своју природну средину и да га она окружује...

"Ја сам жена душевна..."

Ова наша православна

Срећна Нова година, ова наша православна !

Качамак од хељдиног брашна са сланиницом и чварцима

Сарма од киселог купуса

Пита са сиром од домаћих кора

Десерт по жељи

Пријатно !

Сретан пут, небески путници !

Срњача...

Снежни облаци као беле лађе плове небом, а из њих је пада први снег.

На травњацима су дебели вунени теписи, а на крововима кућа бели шешири. Мраз је на прозорским стаклима исплео сребрену чипку и уместо завеса различитих боја, сада на свим прозорима висе беле чипкасте завесе. Зима је пробудила успаване димњаке. Из њих се високо према небу диже  сиви дим.

Насликаћу борове
сребром оковане
и сребрне дворове
и сребрне гране.

Слетеће на борове
птице светлих крила
ућиће у дворове
сребрнаста вила.

Не сме само мама
наложити пећи
јер ће слика одмах
с прозора побећи.

                                                                   Десанка Максимовић

Сјакти бисер леденица
И иње на старом бору
Сребром чипку од иглица
Мраз извезо на прозору

                                                                             Рајко Петров Ного

 

 

"Откриј љубав и покажи је читавом свету" 

Махатма Ганди