Брат је волео само коње...
Сваке ноћи је изјахивао и враћао се у зору. Где је и куда јездио, ником није причао. Како је често поткивао коња,могли смо да наслутимо да језди надалеко, по тврдим и непознатим путевима.
У мом сну по целу ноћ се обрушавао топот белца као танак слап воде по оштром камењу.
-Није од овог света.Можда ће женидба помоћи !- каза дед...
Тих дана изђикала је песма која је говорила о младом јахачу и његовом коњу, те о девојачком немиру и чежњи коју изазива топот белца у топлим месечевим ноћима.
На сва наваљивања укућана да му је време да се жени, брат се нећкао.Говорио је да му жена још не треба, млад је, зими му леђа у кревету не зебу.Али, чељад беху упорна, а нарочито мајка. Она га гану речима да је хранила сина да јој у старе дане нађе замену за тешке послове, ко ће јој краве помусти, кошуљу опрати, двориште помести, ватру запалити.
На крају, брат пристаде. Девојци коју је напречац изабрао, није се имало шта замерити: здрава,вредна, послушна...није било лепше у свих девет села...звала се Миона
На сам дан свадбе, која је по броју и виђености сватова надмашила све раније у свих девет села, деси се мала незгода која се срећно заврши. По повратку из невестине куће, брат је, ставивши своју изабраницу иза леђа, јахао одмах поред барјактара. На самом улазу у село, белац се њиштећи пропе и избаци девојку из седла.Она паде наглавачке, на сву срећу, у камару плеве.Сви цикнуше.
Барјактар подиже камџију на белца, али је нагло спусти. Колико због оштрог, леденог погледа мог брата-као да га је иглом у срце такнуо а не на коња му замахнуо-толико што снаши, сем што је косу плевом начичкала, ништа није било.
Прангије, пуцњеви и песма заташкаше помисао на догађај који се могао завршити несрећом....
Нема коментара:
Постави коментар