Ђурђевданско јутро

Оплетена прућем,стењући под теретом папрати,чучи сеоска бачија.

Миона сиђе са коња, осветли бачију и поремети мир.Тор се узбуни,Звоно заклепета. И Данило подиже главу. Испод озеблих леђа запуца папрат. Убрзо Миона, у белој кошуљи, извири на врата, погледа по тору и залупи. Чобанче Данило навуче кожух на главу,спусти се на танак слој папрати,очекујући прве петлове. Тор се опет умири.Чује се само реско преживање оваца.

Месец зајаши на Голију и убрзо заспа а исток најави нови дан.

Миона се поново појави у тору. Погледа уоколо, скиде кошуљу и поче да лупа о плот. Затим поче да чучи испод оваца.Млеко заструга у ведрици. На тору зашкрипа климава вратница. Овце јурнуше у влажно и сеновито јутро.Блејањем поздравише пса шарпланинца.Миона се усправи, окрену према чобанчету Данилу и проговори врло тихо:

Дабогда их вуци изели...

Просу млеко у чабар и уђе у бачију. За огњиштем угледа старца, свог оца.. Пљује у брус и оштри нож. Не пита га зашто је поранио из села, већ настави да тумара по колиби. Старац отрља нож о кожух и зачас се нађе међу овцама. Коракну и зграби јагње. Затим клече и јагње закопрца.
Звоно заклепета и тор се испразни.

Чобанче отвори вратницу. Колона крену на пашу.Данило на зачеље. Како га је овамо довела Миона, није се успаничио. Босе ноге отресају јутарњу росу. Он је одрастао у недрима планине. Босоног је прегазио све врлети. Ноћима је сањао свако заклано јагње, крв и нож.

О плоту је висила јагњећа кожа, немоћно се клатећи на ветру.

Овце се скупише у пландиште. Колана уплашено застаде. Јато врана пред тором клања.

Земља се угиба под теретом. Планина се опоганила овог пролећа. Торови и чељад страхују од брадатих вукова.

Чобанче чека свитање и Ђурђевдан, а Миона тор кити копривама.

Јутро се проломи. Горостас јекну. Бачија прими незване госте. Чобанче устукну..

Они оградише ватру. Ђурђев дан се окупа ракијом. Сир из чабрице угледа светло дана а затим неста у брадама. Клатећи се један устаде. Извади нож , пијан посрну према огњишту и проговори:

Ја сам Јаруга-Шумски вук. Празник без меса а тор је пун...

Свом силином повуче Миону и баци је у ћошак колибе. Затим клекну и поче да отрже одећу са ње..Немоћ закопрца на Миониним устима...

Чобанче зграби стару мотику. И она пуче ушимице. Шумски вук се
стровали.Закркља као као јагње. Крв се помеша,чиста и погана. Мотика паде коприви у загрљај.

А чобанче остаде крај врата.

Мирише смрт и вране крв кљују.

Колиба се испразни а Шумски вук се придиже.

Крв дечака Данила заплака ножем.

Планина се у црно зави...

Stupovi

Tog proleća, uprkos protivljenju onemoćalog gospodara Raške, župana Dese, njegov stariji sin Tihomir je dograbio vlast na raškom dvoru i najmlađeg brata Stefana Nemanju odmah odveo u brda oko Rasa. Želeo je da slomi njegov mladalački nemir, jer je on više voleo slobodu nego sve čari i primamljujuće lepote umiruće Vizantije.

Tihomir je želeo mir i spokoj na svom dvoru uz kadifne skute vizanstijskih velmoža, zveckanje zlata i šuštanje svile na pohotnim grudima i bedrima mladih Vizantinki. A Nemanja, nošen nemirom pradedova, hteo je borbu, da kroz njene krvave tokove šikne zora slobode nad modrim vodama Zete, Tare, Lima i Ibra
.
Doduše, Tihomir se javno udvarao Vizantiji, a potajno je govorio da treba ljubiti ruku koju ne možeš da slomiš i čekati mirno i strpljivo dan kada ćeš slobodu ubrati kao zrelu smokvu. To je ogorčavalo Nemanju jer u putanjama njegove krvi uvrežilo se saznanje da sloboda stiže samo na krvavom maču.

Zato ga je Tihomir vezao za jedno uže i spustio u duboku jamu nebi li se ovaj malo primirio.

Ucveljeni mladić sa zetskog dvora nemoćno je kršio ruke, proklinjao nemilosrdnog brata i molio Svetog Đorđa da doleti na krilatom konju i izvuče ga na svetlo dana:

"O, slavni sveče, čije hrabro srce nije uzdrhtalo pred plamenim jezicima užasnog zmaja, iznesi me i spusti me među moje ratare i pastire da ih dignem na oružje protiv podlog brata, kome poslednji trzaji Vizantije zamagljuju oči. Zavetujem se, kada se sloboda zarumeni Raškom, na ovom mestu sagradiću divan hram da uveliča tvoju blistavu slavu.“

Šestog dana u maju, na Đurđevdan, udari ga uže po glavi. On ga grčevito zgrabi obema rukama. Uže se rasteže. Kada mu preplašene oči najzad izroniše iz jame, on otkri zapanjujuću sliku. Drugi kraj užeta nije držao Sveti Đorđe a još manje njegov brat.

Učinilo mu se da su to tri šumske vile, pa pokri oči da ne bi oslepeo jer one behu potpuno nage, samo sa bujnom kosom rasutom na golim ramenima. Uže je bilo neobično - sastavnjeno od lanenih košulja, vunenih sukanja i čarapa.

-Ko ste vi?-još ošamućen neobičnom slikom, bojažljivo upita Nemanja svetlošću dana.

-Ne prilazi nam-jeknu molećiv glas iz žbuna-Ja sam Filipa. Idi svojim putem i sreća neka te prati. Ostavi nam samo uže.Moramo da ga što pre rastavimo i navučemo suknje i košulje.

Nemanja tek tada dođe sebi.

-Nismo vile, županov sine. Mi smo obične čobanice iz Deževe. Ne govori o nama, a još manje pričaj kakve si nas zatekao, da zli jezici ne bi prosuli pakost na našu nevinost...

-A ko vam reče da sam ja u jami?

-Miona, sluškinja sa dvora...Ona je znala da te je okrutni Tihomir, tvoj brat i naslednik Županov,surovo kaznio, zatočivši te u neku prokletu jamu.A mi smo znale za tu jamu. Prošle godine tu nam je upalo neko jagnje. Dva dana je nemoćno blejalo a onda je jama zanemela...Ja sam Krstina, županov sine...

-A što Miona nije došla?

-Strah od Tihomira prikovao ju je za dvor.

-Odakle u vama tolika hrabrost'?

-Kakva hrabrost ?!.. Evo drhtimo u žbunu kao srne... Molimo te idi i ne pričaj nikome da smo te spasle. Reci da te je spasao Bog ili Sveti Đorđe.- progovori i čobanica Sofija

-Dobro, moje lepe vile.Ako postanem župan potražiću vas po Deževi.

Nemanja je održao reč. Nikada nije rekao da su ga iz jame izvukle hrabre čobanice Filipa, Krstina i Sofija, već da je to uradio Sveti Đorđe.

I ispunio je svoj zavet. Na početku svoje vladavine podigao je prekrasni hram Đurđeve Stupove u slavu neustrašivog sveca.