четвртак, 23. октобар 2014.
субота, 18. октобар 2014.
Прича о Хајди - Јохана Шпири
Петогодишња девојчица Хајди након смрти својих родитеља, остаје без
старатеља. Жена која ради у дому за незбринуту децу, тетка Дета, сазнаје
да Хајди има деду који живи на планини и да је он једини који би се
могао бринути о њој. Упркос причама да је он чудан и зао човек који живи
сам, одвојен од других људи, тетка Дета ипак води Хајди код њега. У
почетку деда није хтео узети Хајди да се брине о њој. Није знао ништа о
васпитавању деце и бојао се како ће се бринути о девојчици. Међутим,
детету се допало на планини и иако је деда у почетку био хладан према
њој, ускоро се почињу одлично слагати.
Хајди је живела са дедом у колиби на планини, окружена високим дрвећем и пашњацима. Иако су били асоцијализовани, Хајди је нашла пријатеља Петра, који је водио дедине козе на пашу. Петар је имао стару, болесну и слепу баку о којој се брине, јер је и он остао без родитеља. Њих двоје су постали најбољи пријатељи. Преко лета су заједно ишли да пасе козе, а преко зиме је Петар ишао у школу, тако да се нису могли дружити. Па ипак, иако је деда био чудан, у души је био добар човек. Искрена и добронамерна Хајди га је успела отворити према људима, тако да ју је понекад водио код Петра. С обзиром да му је Хајди испричала како Петров кров прокишњава, деда је чак једном приликом отишао и поправио како не би могао ветар да завија у кући.
Након три године боравка на планини, тетка Дета се враћа с намером да одведе Хајди у Франкфурт, да је да једној богатој породици на усвајање, како би била пријатељица непокретној девојчици Клари. Клара је нешто старија од Хајди, али је везана за инвалидска колица, па јој Хајди помаже кад јој је било потребно. Овде је Хајди научила и да чита, али није била срећна. Чезнула је за планином и ускоро се разболела. Ради лечења се враћа назад код деде, који јој је јако недостајао.
Ускоро је на планини посећује Клара. Петар, који је помислио да Хајди не може имати других пријатеља сем њега, у бесу сломи Кларина колица како она не би имала начина да се креће. Кад су схватили шта се десило, Хајди и деда су били веома љути на Петра. Он им тада обећава да ће урадити било шта да исправи ствари. И тако, Хајди се досетила да је њих двоје однесу на планину како би и Клара видела пашњаке о којима јој је Хајди толико причала и које у Франкфурту никада не би имала прилике да види. На планини, уз Петрову и Хајдину помоћ, Клара успева да прохода. Кад су то угледали Кларин отац и бака који су са њом дошли на планину, плакали су од среће и обећали Хајди да ће се бринути о њој кад њен деда умре.
Хајди је живела са дедом у колиби на планини, окружена високим дрвећем и пашњацима. Иако су били асоцијализовани, Хајди је нашла пријатеља Петра, који је водио дедине козе на пашу. Петар је имао стару, болесну и слепу баку о којој се брине, јер је и он остао без родитеља. Њих двоје су постали најбољи пријатељи. Преко лета су заједно ишли да пасе козе, а преко зиме је Петар ишао у школу, тако да се нису могли дружити. Па ипак, иако је деда био чудан, у души је био добар човек. Искрена и добронамерна Хајди га је успела отворити према људима, тако да ју је понекад водио код Петра. С обзиром да му је Хајди испричала како Петров кров прокишњава, деда је чак једном приликом отишао и поправио како не би могао ветар да завија у кући.
Након три године боравка на планини, тетка Дета се враћа с намером да одведе Хајди у Франкфурт, да је да једној богатој породици на усвајање, како би била пријатељица непокретној девојчици Клари. Клара је нешто старија од Хајди, али је везана за инвалидска колица, па јој Хајди помаже кад јој је било потребно. Овде је Хајди научила и да чита, али није била срећна. Чезнула је за планином и ускоро се разболела. Ради лечења се враћа назад код деде, који јој је јако недостајао.
Ускоро је на планини посећује Клара. Петар, који је помислио да Хајди не може имати других пријатеља сем њега, у бесу сломи Кларина колица како она не би имала начина да се креће. Кад су схватили шта се десило, Хајди и деда су били веома љути на Петра. Он им тада обећава да ће урадити било шта да исправи ствари. И тако, Хајди се досетила да је њих двоје однесу на планину како би и Клара видела пашњаке о којима јој је Хајди толико причала и које у Франкфурту никада не би имала прилике да види. На планини, уз Петрову и Хајдину помоћ, Клара успева да прохода. Кад су то угледали Кларин отац и бака који су са њом дошли на планину, плакали су од среће и обећали Хајди да ће се бринути о њој кад њен деда умре.
Цртани филм
петак, 17. октобар 2014.
субота, 11. октобар 2014.
Голијска трансферзала / 1 /
Голијска трансферзала je планинарска стаза, дуга 130 км , која иде од манастира Жиче до Дуге Пољане. Налази се у
области Ибра, која се у нашој историји рачуна
као колевка српства и најстарије језгро друштвеног и државног живота код
Срба, пролазећи кроз парк природе и духовни центар Студеница.
У близини манастира се налазе три храста-лужњака, старијих од триста година и који су под заштитом државе. Одатле почиње пут трансферзале.Тачно преко пута улаза у манастир Жичу је успон на планину Столови и њен највиши врх Усовицу / 1375 м.н.в./,на чијој се једној окомитој коси налази
и стари град Маглич, у коме се завршава прва етапа овог похода, дуга 24 км.
Као што је Ибар, који мирно тече
клисуром, састајалиште планина, тако је и Маглич место одакле планинари крећу путем божијег
благослова, путем наде и среће.
Друга етапа овог похода je на планинском
масиву Чемерно, када се, после проласка поред Горње и Доње испоснице Светог Саве, долази до манастира
Студеница. Ту је и Савина пећина у којој се он као дечак скривао пре него што је донео хришћанство на ове просторе, у овај бескрајан парк природе. Дуга је 31 км.То је и пут који су
пре осам векова прошли Стефан Немања и његови синови Стефан Првовенчани и Свети
Сава, ширећи Србију на север.
Поглед на обронке Копаоника са Радочела
Голијска трансферзала / 2 /
После 25 км голијским масивом у четвртој етапи се стиже до места Одвраћеница, уз претходни успон на Црни врх / 1795 м.н.в./
Идући ка Црном врху, испод цркве Светог Илије , на ливадама извире Црна река, која после путовања по Голији, у подножју брда Караула и пријема воде из потока
Речица, постаје река Студеница.
У последњој етапи стиже се на највиши врх Голије - Јанков камен /1833 м.н.в./ а потом следи силазак у Дугу Пољану на 1180 м.н.в.
А видокруг са Јанковог камена не шири се само на север. Са игле магнетног севера могуће је видети и Чемерно, Столове, Радочело. Гоч, Гобељу и Панчићев врх на Копаонику, Жељин, Рогозну, Мокру Гору, Хајлу, Комове, Бјеласицу, Златар,Јавор, Чиготу....
Пут се завршава у срцу српске државе- Рашке. На 30 км одатле се налази прва српска престоница Рас / латински - раскрсница путева / као и манастири Ђурђеви ступови и Сопоћани.
петак, 10. октобар 2014.
четвртак, 9. октобар 2014.
Смисао живота је дати животу смисао
Tražila sam snagu,a Bog mi je dao teškoće da ih
savladam.
Tražila sam mudrost,a Bog mi je dao probleme da naučim da ih rešavam.
Tražila sam uspeh,a Bog mi je dao pamet i ruke da radim.
Tražla sam hrabrost,a
Bog mi je dao opasnosti da ih pobedim.
Tražla sam ljubav,a Bog mi je dao
namučene ljude da im pomognem.
Tražila sam milost,a Bog mi je dao prilike da ih
steknem.
Nisam dobila ništa, ništa što sam tražila.Dobila sam sve, sve što mi
je bilo potrebno.
Пансион "Небо"
Пансион “Небо” се налази на
обронцима планине Голија у селу Рудно, општина Краљево на 1250
мадморске висине. Најлакше се стиже ибарском магистралом до места
Брвеник испред Рашке, па десно, из правца Краљева, до Рудна 23км куда
се пролази поред манастира Градац. Може се доћи и поред манастира
Студеница, али макадамским путем 16 км.
Пансион се налази у срцу Резервата биосфере Студеница под заштитом УНЕСЦО-а, а када стигнете схватићете и зашто.Густе четинарске шуме и ливаде пуне лековитих трава окружују “Небо”.
Сами одлучујете да ли ће те се препустити опуштајућем
ленчарењу или шетати, планинарити возити бицикл, атв возило, отићи на
рафтинг или параглајдинг, кањонинг, а зими скијати или возити моторне
санке.
Можете напросто само уживати у изворској води и храни
коју одаберете од домаћих намирница уз увек вруће лепиње,сир и
кајмак, надалеко чувен.
Наси први гости из Италије стигли су једне ведре
вечери и нисмо их могли отерати са ливаде док су гледали звезде, а
касније смо их једва одвојили од уштипака са кајмаком и џемом од
шумског воћа.
Ипак, доста је приче, ово се све мора доживети, а ми Вас очекујемо!
среда, 8. октобар 2014.
Пријавите се на:
Постови (Atom)