СВЕТИЦА
Онамо горе бљесну светлост!
Купасти брег са Столова се спустио и спава у једној од окука Ибра. Месец тумара, стриже брегом и седа на најширу донжон кулу Маглича.Земља је мирисала на пролеће,први талас мрака се спуштао низ страну,камениту и врлетну.И с њим, с мраком, низ страну камениту и врлетну, лагано и усправно спуштала се Миона.
Снајка је била у црним хаљинама, босонога са чудним пртљагом на грудима.Не много дуге али као угаљ црне косе,глатког образа, и танких усана.Изгледала је као светица, сишла са иконе неког старог напуштеног манастира. Руке јој беху скрштене на грудима а поглед упрт негде у даљину.
Изгледало је као да се спушта са небеса. Јер изнад биљурног Маглича ничег није ни било, осим тог необичног тамног плаветнила. Ни камичак да се покрене и скотрља у Ибар. Миона с црном марамом на челу корача нечујно а ту чак ни птице не прелећу. Људска нога ту није закорачила,стока није тамо одлазила а ни биљке ту нису расле.
Корача нечујно, као да не додирује стене.
Носила је неку дебелу књигу пуну тајни. Застала је. И даље, погледа упртог негде у даљину. Очекивао сам да ме, барем једанпут, погоди погледом . Али уместо њених очију, гледале су ме очи братовог белца.
Миона је лагано разлиставала према мени ону тајанствену књигу. Чуо сам само неко треперење и осећао лак поветарац на лицу.Био сам неписмен и слова нисам умео распознати.Ускоро онај чудни поветарац преста па ме изненада обли нека топлина иако је ноћ била свежа.
А она,ходајући нечујно, као да се моли за неки мој грех, мени непознат....
