Укућани опет нису могли да се начуде брату кад овај сагради мермерну гробницу за свог белца.
Брат
им рече да коњи живе мање од људи, а он жели да се на време побрине
за свог љубимца, коме и приличи царска гробница. Могло се у свих девет
села наћи да сељаци дижу споменике коњима. Они су то радили ,али врло
ретко, и то онима који су их у ратовима изнели испод оштре сабље и
убојита зрна. А мој брат нити је био у рату нити га је белац спасао
смрти.
Миони стомак отече.Све укућане обузе радост.Почеше снајку
да пазе, да је држе као кап воде на длану.Иако су им послови слабо
ишли, радовали су се будућем члану наше породице. И мислили су- ако
брата жена није смирила, дете ће.
У деветом месецу снајку, док се враћала из штале с кантом млека, коњ ритну у стомак.
Остаде белег на левој копити.
Миона, на смрт болесна, леже у кревет.
Пре него што издахну, док је напољу у исто време падала киша и сунце грејало, Mиона роди наказу од које се сви избезумисмо.
Дете је имало коњску главу на чијем је челу била црна пега, иста онаква, какву је и белац имао.
Дед дозва брата и рече:
-Уби белца, да му ја не судим!
Дед наказу одмах удави.
Брат узе даровану пушку, напуни је и крену ка ливади, где је пасао коњ.
Изађе и дед и постави се косо према унуку и белцу.
Брат подиже пушку. Руке му нису мировале. Цев је гледала час у деда , час у коња.
Ветар стаде, дрвеће се умири,поток занеме, птице се укочише у ваздуху.
Коњ престаде да пасе и високо диђе главу, снажнији и лепши него икад, погледавши најпре у деда па у брата.
Изненадни пуцањ подиже с тополе јато врана.
У траву се лагано сручи брат.Из његовог грла,огарављеног барутом, шикљаше у млазевима крв.
Братова кошуља се осу црвеним ружама.
Коњ у галопу одбеже у планину...
