петак, 26. децембар 2014.

Песма купуса из лонца





Слушам песму купуса из лонца
Њена се иронија пропиње далеко од мог погледа на ручак

Шапуће ракија шифре Коалиције
Са питањима љутим као чорба бори се сада чуло мириса

Пљувачка је само жариште очајања
Ту од како Ибар и глад насрнуше на моју љубавну поезију

Слушам песму купуса из лонца
Не могу, никако не могу да вас заборавим Свете Битанге

субота, 18. октобар 2014.

Прича о Хајди - Јохана Шпири

Петогодишња девојчица Хајди након смрти својих родитеља, остаје без старатеља. Жена која ради у дому за незбринуту децу, тетка Дета, сазнаје да Хајди има деду који живи на планини и да је он једини који би се могао бринути о њој. Упркос причама да је он чудан и зао човек који живи сам, одвојен од других људи, тетка Дета ипак води Хајди код њега. У почетку деда није хтео узети Хајди да се брине о њој. Није знао ништа о васпитавању деце и бојао се како ће се бринути о девојчици. Међутим, детету се допало на планини и иако је деда у почетку био хладан према њој, ускоро се почињу одлично слагати.

Хајди је живела са дедом у колиби на планини, окружена високим дрвећем и пашњацима. Иако су били асоцијализовани, Хајди је нашла пријатеља Петра, који је водио дедине козе на пашу. Петар је имао стару, болесну и слепу баку о којој се брине, јер је и он остао без родитеља. Њих двоје су постали најбољи пријатељи. Преко лета су заједно ишли да пасе козе, а преко зиме је Петар ишао у школу, тако да се нису могли дружити. Па ипак, иако је деда био чудан, у души је био добар човек. Искрена и добронамерна Хајди га је успела отворити према људима, тако да ју је понекад водио код Петра. С обзиром да му је Хајди испричала како Петров кров прокишњава, деда је чак једном приликом отишао и поправио како не би могао ветар да завија у кући.

Након три године боравка на планини, тетка Дета се враћа с намером да одведе Хајди у Франкфурт, да је да једној богатој породици на усвајање, како би била пријатељица непокретној девојчици Клари. Клара је нешто старија од Хајди, али је везана за инвалидска колица, па јој Хајди помаже кад јој је било потребно. Овде је Хајди научила и да чита, али није била срећна. Чезнула је за планином и ускоро се разболела. Ради лечења се враћа назад код деде, који јој је јако недостајао.

Ускоро је на планини посећује Клара. Петар, који је помислио да Хајди не може имати других пријатеља сем њега, у бесу сломи Кларина колица како она не би имала начина да се креће. Кад су схватили шта се десило, Хајди и деда су били веома љути на Петра. Он им тада обећава да ће урадити било шта да исправи ствари. И тако, Хајди се досетила да је њих двоје однесу на планину како би и Клара видела пашњаке о којима јој је Хајди толико причала и које у Франкфурту никада не би имала прилике да види. На планини, уз Петрову и Хајдину помоћ, Клара успева да прохода. Кад су то угледали Кларин отац и бака који су са њом дошли на планину, плакали су од среће и обећали Хајди да ће се бринути о њој кад њен деда умре.
Цртани филм

петак, 17. октобар 2014.

Чаролије -Уштипци

...са кајмаком и сиром, надалеко чувеним
...и џемом од шумског воћа

Јагњад

Нешто мило и лепо

Рај

До сада у Рај нисам веровао, а сада сам био у њему.
Слађана хвала ти, видимо се ускоро.

Цице - маце

...на чистом ваздуху и под дивним сунцем рудњанског неба

Собе


субота, 11. октобар 2014.

Јело по жељи

са вештим рукама домаћице

Паприка на кајмаку


Јело испод сача


Домаће хладно предјело


Бити у природи



Голијска трансферзала / 1 /



Голијска трансферзала je планинарска стаза, дуга 130 км , која иде од манастира Жиче до Дуге Пољане. Налази се  у области Ибра, која се у нашој историји рачуна  као колевка српства и најстарије језгро друштвеног и државног живота код Срба, пролазећи кроз парк природе и духовни центар Студеница.


            У близини манастира се налазе три храста-лужњака, старијих од триста година и који су под заштитом државе. Одатле почиње пут трансферзале.Тачно преко пута улаза у манастир Жичу је успон на планину Столови и  њен највиши врх Усовицу / 1375 м.н.в./,на чијој се једној окомитој коси налази и стари град Маглич, у коме се завршава прва етапа овог похода, дуга 24 км.
Као што је Ибар, који мирно тече клисуром, састајалиште планина, тако је и Маглич место одакле  планинари крећу путем божијег благослова, путем наде и среће. 


Друга етапа овог похода je на планинском масиву Чемерно, када се, после проласка поред Горње и Доње испоснице Светог Саве, долази до манастира Студеница. Ту је и  Савина пећина у којој се он као дечак скривао пре него што је донео хришћанство на ове просторе, у овај бескрајан парк природе. Дуга је 31 км.То је и пут који су пре осам векова прошли Стефан Немања и његови синови Стефан Првовенчани и Свети Сава, ширећи Србију на север.


Трећа етапа  иде планинским масивом Радочела и преко његовог највишег врха Криваче / 1643 м.н.в./ стиже у село Бзовик, последње насељено место у Рашком региону..Одатле пут води за Рудно и манастир Градац

Поглед на обронке Копаоника са Радочела



Голијска трансферзала / 2 /



 После 25 км голијским масивом у четвртој етапи се стиже до места Одвраћеница, уз претходни успон на Црни врх / 1795 м.н.в./
Идући ка Црном врху, испод цркве Светог Илије , на ливадама  извире Црна река, која после путовања по Голији, у подножју брда Караула и пријема воде из потока Речица,  постаје река Студеница.



У последњој етапи стиже се на највиши врх Голије - Јанков камен /1833 м.н.в./ а потом следи силазак у Дугу Пољану  на 1180 м.н.в.
А видокруг са Јанковог камена не шири се само на север. Са игле магнетног севера могуће је видети и Чемерно, Столове, Радочело. Гоч, Гобељу и Панчићев врх на Копаонику, Жељин, Рогозну, Мокру Гору, Хајлу, Комове, Бјеласицу, Златар,Јавор, Чиготу....




Пут се завршава у срцу  српске државе- Рашке. На 30 км одатле се налази прва српска престоница Рас / латински - раскрсница путева / као и манастири Ђурђеви ступови и Сопоћани.



Пуњене паприке с киселим млеком


петак, 10. октобар 2014.

Трактор


                  


Филип Арсић: Мом тати се свиђа ова девојчица,а трактор нарочито...

четвртак, 9. октобар 2014.

Смисао живота је дати животу смисао

Tražila sam snagu,a Bog mi je dao teškoće da ih savladam.
Tražila sam mudrost,a Bog mi je dao probleme da naučim da ih rešavam. 
Tražila sam uspeh,a Bog mi je dao pamet i ruke da radim.
Tražla sam hrabrost,a Bog mi je dao opasnosti da ih pobedim. 
Tražla sam ljubav,a Bog mi je dao namučene ljude da im pomognem. 
Tražila sam milost,a Bog mi je dao prilike da ih steknem.
 Nisam dobila ništa, ništa što sam tražila.Dobila sam sve, sve što mi je bilo potrebno.
 


Пансион "Небо"

Пансион “Небо” се налази на обронцима планине Голија у селу Рудно, општина Краљево на 1250 мадморске висине. Најлакше се стиже ибарском магистралом до места Брвеник испред Рашке, па десно, из правца Краљева, до Рудна 23км куда се пролази поред манастира Градац. Може се доћи и поред манастира Студеница, али макадамским путем 16 км.
Пансион се налази у срцу Резервата биосфере Студеница под заштитом УНЕСЦО-а, а када стигнете схватићете и зашто.Густе четинарске шуме и ливаде пуне лековитих трава окружују “Небо”.
Сами одлучујете да ли ће те се препустити опуштајућем ленчарењу или шетати, планинарити возити бицикл, атв возило, отићи на рафтинг или параглајдинг, кањонинг, а зими скијати или возити моторне санке.
Можете напросто само уживати у изворској води и храни коју одаберете од домаћих намирница уз увек вруће лепиње,сир и кајмак, надалеко чувен.
Наси први гости из Италије стигли су једне ведре вечери и нисмо их могли отерати са ливаде док су гледали звезде, а касније смо их једва одвојили од уштипака са кајмаком и џемом од шумског воћа.
Ипак, доста је приче, ово се све мора доживети, а ми Вас очекујемо!

понедељак, 1. септембар 2014.

МИОНА - Светица




СВЕТИЦА


Онамо горе бљесну светлост!

Купасти брег са Столова се спустио и спава у једној од окука Ибра. Месец тумара, стриже брегом и седа на најширу донжон кулу Маглича.Земља је мирисала на пролеће,први талас мрака се спуштао низ страну,камениту и врлетну.И с њим, с мраком, низ страну камениту и врлетну, лагано и усправно спуштала се Миона.

Снајка је била у црним хаљинама, босонога са чудним пртљагом на грудима.Не много дуге али као угаљ црне косе,глатког образа, и танких усана.Изгледала је као светица, сишла са иконе неког старог напуштеног манастира. Руке јој беху скрштене на грудима а поглед упрт негде у даљину.

Изгледало је као да се спушта са небеса. Јер изнад биљурног Маглича ничег није ни било, осим тог необичног тамног плаветнила. Ни камичак да се покрене и скотрља у Ибар. Миона с црном марамом на челу корача нечујно а ту чак ни птице не прелећу. Људска нога ту није закорачила,стока није тамо одлазила а ни биљке ту нису расле.

Корача нечујно, као да не додирује стене.

Носила је неку дебелу књигу пуну тајни. Застала је. И даље, погледа упртог негде у даљину. Очекивао сам да ме, барем једанпут, погоди погледом . Али уместо њених очију, гледале су ме очи братовог белца.

Миона је лагано разлиставала према мени ону тајанствену књигу. Чуо сам само неко треперење и осећао лак поветарац на лицу.Био сам неписмен и слова нисам умео распознати.Ускоро онај чудни поветарац преста па ме изненада обли нека топлина иако је ноћ била свежа.

А она,ходајући нечујно, као да се моли за неки мој грех, мени непознат....

понедељак, 4. август 2014.

МИОНА - Белег


Укућани опет нису могли да се начуде брату кад овај сагради мермерну гробницу за свог белца.

Брат им рече да коњи живе мање од људи, а он жели да се на време побрине за свог љубимца, коме и приличи царска гробница. Могло се у свих девет села наћи да сељаци дижу споменике коњима. Они су то радили ,али врло ретко, и то онима који су их у ратовима изнели испод оштре сабље и убојита зрна. А мој брат нити је био у рату нити га је белац спасао смрти.

Миони стомак отече.Све укућане обузе радост.Почеше снајку да пазе, да је држе као кап воде на длану.Иако су им послови слабо ишли, радовали су се будућем члану наше породице. И мислили су- ако брата жена није смирила, дете ће.

У деветом месецу снајку, док се враћала из штале с кантом млека, коњ ритну у стомак.

Остаде белег на левој копити.

Миона, на смрт болесна, леже у кревет.

Пре него што издахну, док је напољу у исто време падала киша и сунце грејало, Mиона роди наказу од које се сви избезумисмо.

Дете је имало коњску главу на чијем је челу била црна пега, иста онаква, какву је и белац имао.

Дед дозва брата и рече:

-Уби белца, да му ја не судим!

Дед наказу одмах удави.

Брат узе даровану пушку, напуни је и крену ка ливади, где је пасао коњ.

Изађе и дед и постави се косо према унуку и белцу.

Брат подиже пушку. Руке му нису мировале. Цев је гледала час у деда , час у коња.

Ветар стаде, дрвеће се умири,поток занеме, птице се укочише у ваздуху.

Коњ престаде да пасе и високо диђе главу, снажнији и лепши него икад, погледавши најпре у деда па у брата.

Изненадни пуцањ подиже с тополе јато врана.

У траву се лагано сручи брат.Из његовог грла,огарављеног барутом, шикљаше у млазевима крв.

Братова кошуља се осу црвеним ружама.

Коњ у галопу одбеже у планину...


                           

среда, 23. јул 2014.

МИОНА - Ждребица



Једне ноћи с ужасом приметих Миону како излази кроз прозор.

Стреса главом, нешто шапуће и у трен ока постаје расна, крупна кобила, црне пасмине. Она откаса до штале,пропе се на задње ноге и зањиска силовито, зовом љубави и чежње. Мало затим изађе брат. Он обиђе кобилу, опипа је по сапима, загледа у зубе. Као добар познавалац коња,по свој прилици, није био много одушевљен њеним обаљеним сапима, коритастим леђима и меким копитама.

Кобила заскочи на њега и обгрли га предњим ногама, силовито фрктећи и њиштећи.Брат се оте из њеног загрљаја, вабну рундова и напујда га на ждребицу. Рундов се залете и уједе кобилу. Ова одгалопира у поље, непрестано се ритајући повређеном ногом.

Борио сам се са сном да видим када ће се кобила вратити из поља. Пред зору сам заспао ,с главом на прозорском раму. Пробудио сам се у кревету.Снајка је отварала прозоре, склањајући завесе пред првим зрацима сунца.Опазих на снајкиној десној нози пасје уједе. Она примети да гледам у том правцу и брже-боље прекри чарапом трагове псећих зуба.

Брат би сигурно убио луду кобилу, која је сваке ноћи вриштала испред штале и заскакивала на њега, као на пастува. Или би јој некако другачије доскочио, да није једном приликом из штале искочио белац и опасао је на његове очи, мамећи је у поља, где су међу боровима и у високој трави водили љубав. Брат то свом љубимцу није могао да одбије, чак му је било мило.

Изјутра снајка поче да пева, као све жене којима је ноћ била пуна љубави. Њен глас је повремено прелазио у њискање разигране ждребице....